Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča
Posle govora predsednika Nemačke Joakima Gauka na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu ponovo je pokrenuta priča o aktivnijoj ulozi Nemačke u globalnoj bezbednosnoj politici. Gaukov govor može se posmatrati kao znak da Nemačka više nema osećaj krivice zbog dva svetska rata i da više ne izbegava da ima mišljenje o globalnim problemima.
Nemačka se više ne stidi vlastite snage i traži novu ulogu za sebe u kontekstu globalne bezbednosne politike. Iako je taj trend na delu već nekoliko godina, do sada je tematizovan uglavnom od strane kritičara nemačke snage. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji taj je trend međutim, prvi put jasno i glasno formulisan u govoru nemačkog predsednika Joakima Gauka.
„Nemačka okrenuta svetu, biće još bolji prijatelj i saveznik u Atlantskom savezu, nego što je bila Nemačka koja se borila sa duhovima vlastite prošlosti; Nemačka koja se ne boji da preuzme veću internacionalnu odgovornost, biće bolji EU partner“, izjavio je Gauk u dramatično intoniranom govoru u kome se opisuje međunarodna bezbednosna konstrukcija „nove Nemačke“.
Koja četiri ugla, prema Gauku, drže kuću tako opisane nove Nemačke? Odgovornost, konačno napuštanje psihoze izazivača ratova, pomirenje sa susedima i drugim oštećenim stranama, jača uloga u politici EU zajedništva i NATO integracija.
Kakav je krov predviđen na takvoj kući snage i energije? U dve reči: paket vrednosti. Nemačka bezbednosna konstrukcija svetle budućnosti podiže se ispod krova koji je Berlin postavio kao sistem vrednosti: ljudska prava, demokratija, savest, saradnja, suodgovornost.
Berlin istovremeno traži, nudi, zaposeda, obećava, i relativizuje svoju „veću odogovornost“ na globalnom nivou.
„Mi Nemci smo na putu prema jednoj, za nas novoj formi odgovornosti, sa koje još nikada nismo delovali u svetu“, izjavio je Gauk ističući da je današnja Nemačka „dobra Nemačka, najbolja do sada.“
Ta „dobra“ Nemačka nastajala je polako, time što je uz pomoć prijatelja iz EU i Severnoatlantskog saveza izlazila iz istorijskog modela „rata i dominacije“ i preseljavala se u onaj obeležen „mirom i kooperacijom“.
Gaukov govor može se posmatrati i kao svojevrsni obračun sa tezom da je Nemačka talac vlastite ratne prošlosti i pruske vojne tradicije, te da zbog osećaja krivice za oba svetska rata izbegava da ima ima mišljenje o stvarima koje je se ne tiču.
Prevedeno – Nemačka se do sada uzdržavala da ima mišljenje o diktatorima rasutim po svetu, koji teror nad vlastitim stanovništvom pokrivaju pozivom na princip međunarodnopravno garantovane suverenosti – ali, uz pomoć prijatelja, to više neće ni moći, ni hteti.
Uzimajući u obzir mesto, vreme i prisutne goste, jasno je da „dobra“ Nemačka iz Gaukovog govora istovremeno znači „aktivna“ Nemačka.
Mesto: Minhen, grad u kome se već pedesetu godinu za redom održava međunarodna konferencija zamišljena kao političko-bezbednosni trust mozgova za definisanje evropske atlantske orijentacije. Sazvana u život samo dve godine posle podzanja Berlinskog zida, Konferencija je posle njegovog rušenja evoluirala od politike odbrane, do politike novog integrativnog poretka Evrope.
Vreme: Projekt „novog“ svetskog poretka – drugi naziv za liberalnu demokratiju – doživljava možda najteže trenutke do sada. Gde god se pogleda, svugde razočarenje za razočarenjem: zemlje Arapskog proleća klizaju u haos, intervencije u Avganistanu i Iraku su katastrofe u punom cvatu, Siriji se ne može pomoći a da se istovremeno ne pomogne ili Al Kaidi ili El Asadu.
Ukrajina se sprema da zakorači u jugoslovenski scenario, a na sve to još, Rusija postaje bogata i respektabila, a da nije ni prošla kroz transformaciju školskog modela liberalne demokratije!
Gosti: Ili moćni, ili bivši moćni koji savetima utiču na današnje moćne. Samo nekoliko imena – američki ministri spoljnih poslova Džon Keri i odbrane Čak Hejgl, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, predsednica spoljnopolitičkog odbora kineskog parlamenta Fu Jing, sva sila evropskih, bliskoistočnih, arapskih lidera i jedan bivši direktor CIA.
U gotovo dramskom scenskom nastupu, Keri i Hejgl su se zaklinjali u severnoatlantsko savezništvo, sinhronizovano izmenjujući loptice kako „bez Amerike nema jake Evrope, a bez Evrope nema jake Amerike“, pri čemu špijunske aktivnosti NSA nisu spomenute ni jednom rečju.
„Aktivna“ Nemačka – aktivnija nego 1999 godine?
Šta u takvom kontekstu znači kada Nemačka kaže da je otplatila moralne i druge dugove iz prošlosti i da je sada spremna za „veću odgovornost“? Da li se tu misli na dilemu da bi Nemačka u budućnosti, po Gaukovim rečima „više plaćala, ili više pucala“ nego do sada?
Po njemu, ni jedno ni drugo, iako Gauk ne nudi garancije da ponekad ne bi bilo ili jedno ili drugo: on samo tvrdi kako Nemačka više nije u komotnoj poziciji da gleda na drugu stranu onda kad se u svetu događa nešto loše, samo zato što je u prošlosti bila poznata po katastrofalnim odlukama.
Ali, bez brige, Nemačka ništa neće učiniti sama, tvrdi Gauk, kao da je nastup u Severnoatlantskom savezu sam po sebi garant da se opet neće donositi pogrešne odluke.
Stvar je upravo u tome da bi Nemačka i te kako mogla nastupati sama, barem ako se može verovati proceni bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita. Šmit se nije pojavio na Konferenciji – koju je, usput rečeno i osnovao pre pola veka zajedno sa Henrijem Kisindžerom – ali je gostima zato poslao snimljenu video poruku.
Šmit prognozira dramatične promene u narednih četvrt veka. Amerika će se vratiti svom izolacionističkom refleksu i sve više povlačiti iz svetskih poslova. Amerikance će sve više zanimati „kako doći do pristojnog zdravstvenog osiguranja, nego što bi ih brinuo suverenitet ostrva u Kineskom moru“.
Ni drugima nije lako: Problem Rusije je „njena ogromna, slabo naseljena teritorija“, kaže Šmit, dodajući da je slOvenskog stanovništva malo „dok muslimasko stalno raste, uključujući i demografski pritisak iz Afganistana i Pakistana“. Kina, po njemu, ima sličan problem.
Onako kako danas izgleda Lampepduza, tako bi sutra mogla izgledati Evropa pod pritiskom siromaštva kao globalne činjenice, crta Šmit mračni scenario budućnosti.
S druge strane, ako Amerika više nije zainteresovana (da i dalje pokušava) da rukovodi svetom, zašto ga onda toliko prisluškuje? Da bi se lakše opustila u svom izolacionističkom refleksu? Ili, da se vratimo na Gaukov govor, da li će u budućnosti titula „svetskog policajca“ s Amerike preći na Nemačku? Niko drugi i nema tu ambiciju – Ruse zanima samo njihovo bliže inostranstvo, Kinezi uvek vode brigu samo o sebi.
Ako se obistini prognoza da bi globalna uloga Amerike i Rusije bila u slabljenju, ima li šanse da te dve zemlje, suočene sa mnogo opasnijim neprijateljima, konačno sklope prijateljstvo između sebe?
Sudeći po onom što se čulo od Kerija, izgledi su slabi. Keri je u Minhenu opisivao kako se njegov identitet gradio u fobičnim epizodama Hladnog rata, njegovo „Ja“ formiralo se uz stalno očekivanje atomskog napada iz Moskve.
Ukrajina – plen koji bi uništio svakog pobednika
Dok Šmit kao čovek bez budućnosti bira da govori o budućnosti, Keri govori o Ukrajini. Istini za volju, ni Americi ni Uniji Ukrajina ne treba. Sve u toj zemlji, od privredne i energetske situacije, preko političke kulture i mentaliteta, podivljale korupcije, pa do matrice vladanja i poslovanja, bilo bi za Evropsku uniju enormno opterećenje u slučaju kada bi Ukrajina u bilo kakvom obliku osvanula sutra u zapadnom bloku. Ali Ukrajina treba Rusiji, i to je dovoljan razlog da je Evropska unija hoće.
Ukrajinska drama na najbolji mogući način dovodi pred oči aktivniju ulogu „dobre Nemačke“ koja deluje kao branitelj „vrednosti“.
Kako su vrednosti kulturološki i civilizacijski određene, to samo može značiti da bi se u budućnosti jaz između Zapada – pod, ili samo sa Nemačkom – i ostalog dela sveta mogao produbljivati.
Gde bi u tom kontekstu bila Rusija? Ima i u Evropi političara koji su umorni od besmislene kompeticije koja aktuelno vlada između EU i Rusije. Evropska Unija je glavni trgovinski partner Moskve (45 odsto ruskog izvoza ide u zemlje EU), obrnuto, Rusija je za Evropu četvrti trgovinski partner (posle Amerike, Kine i Švajcarske). Ovako ili onako, EU i Rusija sede u istom brodu.
„U odnosu na Rusiju EU ima „nula fantazije“ žalio se prošle nedelje u Beču Matias Štrolc, šef austrijskih „Neosa“, mlade ali perspektivne stranke koja je u oktobru prvi put ušla u parlament.
„Rusiju stalno prikazivati kao zlo je pogrešno, ona je isto deo Evrope“ izjavljuje Štrolc i predlaže formulu „menjajmo Englesku za Rusiju, kad-tad“.
E-Novine Kosova i Metohije 