“Ne žalite nas, molimo vas… razumite nas, samo to tražimo… želite, želite strašno, svakodnevno, da znate istinu o nama… I dođite… ovo je i vaše Kosovo i ovde je i vaša Metohija… ali otvorenog srca i očiju, jer nije sve kao što izgleda na prvu loptu…”
. izvor: Glas Kosova i Metohije, za FBR urednik Biljana Diković
GLAS KOSOVA I METOHIJE
Svakog dana, iz različitih izvora, saznajemo o životu Srba na KiM. Preko medija sa nacionalnom frekvencijom čujemo šture činjenice “Danas 5 mrtvih na KiM”, pa onda neko egzotično mesto koje još i nazivaju egzotičnim imenom “enklava”.
Ili “Srušena srednjevekovna crkva na KiM” ili “opljačkana kuća Kosovskog Srbina R.M.”
Oni malo senzacionalistički pre će reći “Šiptar zaklao Srbina sekirom pred decom i ženom” ili “Silovana starica u Đakovici”.
Razni sajtovi će vam pričati o gladnim i odrpanim Srbima iz južne Srpske pokrajine, tražeći vam pare.
Ili će vas lagati o njihovoj velikoj hrabrosti jer su posetili Zvečan.
Ko zaista živi na KiM, smejaće se toj njihovoj hrabrosti, jer je Zvečan, obično bezbedniji od samog Beograda, većim delom godine, jer se nalazi na Severu, gde žive Srbi i šiptari ni ne proviruju. Eventualno može da se koji tlačeni Srbin pobije sa Kforom ili da nekog drugog hapsi Euleks, ali to je već duža priča.
Ovi što dođu i slikaju se kraj Zvečanske crkve su presmešni, ali i to je bolje od onih što ni ne znaju gde je Zvečan, niti crkva, niti se trude da uopšte dođu. Tako da bravo i za taj fejzbuk patriotizam.
Postoje i oni koji se dive srpskim crkvama, a najčešće ih ne zanima vera kao vera, niti preci kao preci, nego dođu da vide arhitekturu i dive se “kako su to glupi srednjevekovni Srbi umeli da s neba snesu jedne Dečane ili izvajaju jednu Gračanicu”. Nemaju pojma šta je to ekumenizam, niti ih zanima da li će papa biti na čelu Crkve, čak im se to i sviđa.
Najgori su ipak oni, koji o sebi misle visoko, kako su došli u neki tamo Orahovac, neko tamo Novo Brdo, ili Gotovušu i doneli deci po milku i medu.
Zamislite čuda, deca na KiM znaju i šta je milka i šta je meda i niste im vi doneli neku misaonu imenicu, niti smo svi mi ovde neki socijalni slučajevi koji jedva čekaju 10 dinara iz vaše dobročiniteljske ruke.
Ima sirotinje naravno, ali ima je i u Trgovištu. Ima je i u Zaječaru, ima je i vama pred nosem u Beogradu… a nama treba sloboda i vaša ljubav, prijateljstvo i malo pažnje da saslušate našu muku.
Ponekad stvarno pomislim da ispred svake enklave treba da piše “Zoološki vrt” i ono obavezno “Ne hraniti stanovnike vrta” i pored toga crvenom “Ne dodirivati stanovnike vrta” jer to smo ponekima mi ovde…” jao vidi, Srbin s Kosova, jel smem da te pipnem?” ko da smo mi neka izumrla vrsta, pa sad da nas vide dok nas još ima. Srbi na KiM i beli medvedi u istu kategoriju… Svašta.
Ja inače ne živim u enklavi, ali sam iz enklave. Živim na Severu, mada sam živeo i u dve enklave na jugu i mogu vam reći da znam svoje Kosovo i svoju Metohiju.
Neke enklave imaju čak i svoju uvežbanu rutinu kad im dolaze Srbi i stranci, pa kao uvežbani glumci u predstavi, osećaju potrebu da moraju da se smeju kad treba i oduševljavaju se kad treba, da puste suzu kad je potrebno i da pevaju, igraju… celokupni doživljaj za posetioce vrta ili rezervata.
A gosti radosni, bili na KiM, videli svojim očima “kako je lepo”, “kako su ti Srbi tamo skromni ” ili “Srećni” ….
A kad odu splasne i atmosvera.
Svi se vrate svome bivstvovanju. Svojim neplaćenim računima za struju, svojim restrikcijama, svojim rođenjima, smrtima, svadbama, veridbama, seči drva, domaćim zadacima, kućnim poslovima i obavezama.
Svako gleda da preživi najbolje što može, a da ne postane nečovek uz put. Ima naravno i gledanja u tuđe dvorište i “čija ćerka bila s onim gospodinom “, ili “čiji sin pio drogu”, ili “čiji muž sa čijom ženom”… ali uglavnom kao svuda gde žive Srbi. I veselo i mračno. I uzdržano i čulno.
Ali nije rijaliti, niti smo mi ovde da bi RTS imao petnaest minuta dnevnika za naše probleme, da upotpuni program.
Naši životi su naši, nisu gluma, niti ničiji napisan film.
Svako od nas ima svoje snove, svoje ambicije, svoje želje, svoje muke, svoje patnje, slatke radosti, ljubavi. Nismo mi ničiji za pokazivanje.
I svi smo ovde jer neizmerno volimo svoje Kosovo i svoju Metohiju, a ne zato što primamo neke silne dodatke, neke socijale, neke plate na kvadrat… i još da kažu da imamo po dva crnca što nas hlade… preteraše ga…
Znam na primer jednu Jovanu, koja uči decu u školi, koja prima sve u svoj dom, koja je puna ljubavi i uvek ima vremena za druge, koja sebe nesebično daje, na svoju štetu i na na uštrb svog vremena…
Poznajem i jednog Dragana koji nesebično vodi nekoliko patriotskih sajtova bez ikakve nadoknade, revnosno i redovno, koji se moli za sve i pomaže kad god može…
Znam jednog Slavoljuba koji želi da postane istoričar, ali i voli da slika svoje svetinje, svoje svece, koji voli da se druži i poje u crkvi…
Poznajem jednu Jelicu, koja svo svoje slobodno vreme posvećuje širenju istine, dovlačenju Srba iz drugih krajeva da svojim očima vide sve, bez šminkanja…
Znam jednog Sašu koji uopšte nije rođen na KiM, nego u Crnog Gori, a koji živi ovde već 10 godina. Sam došao, nikog nije čekao, niti moljakao… Sad hoće da se ženi, da dobije ako Bog da 5 Kosovčeta i da sastradava sa svojim narodom. On svoje Kosovo oseća i svoju Metohiju voli, iako mu je tek pradeda bio Pećanac…
Znam jednog Zorana, koji ne priznaje enklavska pravila, nego glumi, organizuje pozorište, organizje folklor, organizuje putovanja, grebe, vuče… dovlači, trudi se.
Poznajem jednog Bojana, voli fiziku, igra u folkloru, svaki dan pakuje rupe na putu, ali i dalje živi na KiM i nije se preselio u Luksemburg…
Znam i jednog Dejana, koji snima svaki put pucnjavu, svaki napad, svaku uzbunu, miting i bunt, ne bi li vi iz vaših bezbednih domova gledali u svojoj sobi dešavanja sa KiM…
Poznajem i jednu Aleksandru koja uči decu ljubavi, koja ih vodi da upoznaju svoju zemlju, koja izvlači pare na sve načine, da deca vide svet a ne samo svoju enklavu, koja plače sa svakim bolom i sa svakom srećom im se raduje…
Znam i jednu Dajanu, koja više ne živi na KiM, ali kad trči za Srbiju nosi majicu “KiM je Srbija” i svaki put kad može dođe, i plače svaki put kad odlazi…
Znam i jednu Evicu, hrabru majku, ženu koja voli svoj grad zarad čije je ljubavi žrtvovala svoj privatni život, koja bdi nad svojom kćeri ne znajući da li ima sutra, sa verom u Boga, kakva se viđala samo kod ranohrišćana… ta nesmetana prepuštenost volji Božjoj…
I još hiljade drugih… nek mi oproste što ih ne pominjem…
ne stižem, koji se nisu prijavili za medijski rijaliti… oni svoj život na KiM zaista žive…
I ne bi ga dali ni za šta na svetu…
Ne žalite nas, molimo vas… razumite nas, samo to tražimo… želite, želite strašno, svakodnevno, da znate istinu o nama, a ne samo senzacije i malverzacije… ubistva i racije…
I dođite…
ovo je i vaše Kosovo i ovde je i vaša Metohija, ali otvorenog srca i očiju, jer nije sve kao što izgleda na prvu loptu…
Iskreno vaš, ne zamerite mi na tome… admin 1
E-Novine Kosova i Metohije 