ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – Crimes against Serbs in Kosovo and Metohija

КРВАВА ЖЕТВА 1999. У СТАРОМ ГРАЦКУ

spomenikstarogracko

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест Срба. Рафал који је испаљен из непосредне близине покосио је четрнаест мушкараца, а неке породице из овог села за само неколико тренутака остале су без мушких глава.

Косовске власти, Унмик, Еулкес и Кфор и после четрнаест година нису успеле да пронађу убице српских жетелаца из Старог Грацка.

Најмлађи од убијених имао је седамнаест година.

Убијени су:

Милован Јовановић 1969.
Јовица Живић 1970.
Радован Живић 1967.
Андрија Одаловић 1967.
Слободан Јанићијевић 1965.
Миле Јанићијевић 1957.
Новица Јанићијевић 1981.
Момчило Јанићијевић  1946.
Станимир Декић  1955.
Божидар Декић 1947.
Саша Цвејић  1973.
Љубиша Цвејић 1939.
Никола Стојановић  1936.
Миодраг Тепшић 1951.

КРЕМАТОРИЈУМ ЗА СРБЕ – КЛЕЧКА

klecka1

 Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици креча, коришђену за спаљивање убијених Срба. У Клечки се налазила и база терористичке ОВК, са центром за обуку и складиштем муниције. Заробљени ОВК терористи из Малишева, Лиан и Беким Мазреку, у изјави су навели да је у Клечки током јула 1998. заробљено, убијено и спаљено 22 српских цивила. Цивили су извођени пред стрељачки одред и убијани, а кремациона пећ је коришћена у нади да ће висока температура уништити доказе. Међутим, у пећи је остало неколико делимично спаљених тела.
У Клечки су откривена тела 22 српска цивила.

Крајем августа, у војно-полицијским операцијама на подручју Малишева, „устаничке тврђаве“ Ослободилачке војске Косова (ОВК) усред Косова и Метохије, у селу Клечка откривени су спаљени остаци 22 особе. Већ сутрадан, 28. августа, портпарол Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије обавестио је велики број новинара, којима је омогућен приступ сеоској кречани у којој су остаци пронађени, да се ради о цивилима које су стрељали албански екстремисти.

Лавина жестоких осуда одмах је уследила. Остаци несретника настрадалих у Клечки били су „последњи доказ“ терористичке природе и злочиначких метода ОВК; готово све политичке странке и сви функционери српске власти су, међутим, једнако жестоким речима осудили међународну заједницу, хуманитарне организације, поједине државе и њихове лидере због затварања очију пред „геноцидом“, „крематоријумима“ и неоспорним тероризмом албанских сепаратиста. С оне друге, албанске стране, могућност да су припадници ОВК починили злочин у Клечки је не само одбачена, а злодело квалификовано као измишљотина, већ је- истовремено – приписана српској полицији и властима.

У том рату саопштења једва да се чуо понеки трезвен глас. Међународну истражну и судско-медицинску експертизу тражили су Одбор за заштиту људских права из Приштине, Фонд за хуманитарно право из Београда, као и маргинализоване опозиционе странке у Србији. Сразмерно уздржаности међународне заједнице и сопственог незадовољства пласманом вести о злочину у Клечки у иностраним медијима, српске власти су нескривено вршиле притисак ка постизању „општенационалног јединства“ најјачих политичких странака. Тај циљ је најлакше остварен; његовом постизању нису сметала, колико год била ретка, упозорења да се људска несрећа не сме злоупотребљавати у пропагандно политичке сврхе.

Две недеље после проналажења костију спаљених у Клечки, МУП Србије обавестио је јавност о још једној масовној гробници откривеној током заузимања упоришта ОВК на подручју Ђаковице. Први полицијски извештаји, и овог пута дати у присуству новинара којима је обезбеђена пратња за долазак на лице места једва пар сати по окончању борби, говорили су о проналаску бар 12 лешева у и око канала којим се пуни Радоњичко језеро, код села Рзнић. Изречена ја бојазан да страдалих има бар три пута више.

Поново је следила серија осуда злочинаца, политичких странака и других удружења идентификованих као „албански терористи“ чије су жртве „српски цивили“. Осудама су поново поменути сви међународни фактори, овог пута и због забране летења које је авионима Југословенског аеротранспорта изрекла Европска унија због настављања сукоба на Косову и Метохији.

Одбијање портпарола албанских политичких странака о могућној умешаности ОВК у овај злочин било је, с друге стране, много мање изричито. Представници ОВК су, понављајући да је и овај злочин режирала српска полиција, овог пута запретили и сопственим сународницима да не сарађују са властима Србије, не враћају оружје и не одустају од борбе. У први мах, учинило се да ће се поновити жалосни случај са жртвама из Клечке, које су практично нестале у мору изјава, осуда, апела и изневерених очекивања.

Међутим, ствари су у овом случају (и бар у извесној мери) кренуле другим током. Истражни судија из Пећи Радомир Гојковић најавио је истрагу коју ће, у пословима идентификације жртава, водити екипа Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, предвођена професором др Душаном Дуњићем.

Осим скелета и чаура од метака, на лицу места пронађени су и делови каблова исечених, по свој прилици, са апарата за мужу крава из оближње стаје пољопривредног добра, бодљикавој жици везаној у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана, углавном на лобањама и, у једном случају, на карлици.

„У идентификацији су се, што се тиче антрополошких података, најкориснијим показали подаци о зубима и ранијим болестима или повредама“, каже за АИМ, антрополог, доцент др Марија ђуриц-Срејић. „Једна старица идентификована је, између осталог, и на основу повреда главе у саобраћајној несрећи која се догодила пре двадесет година, једна особа на основу тумора голењаче због којег је морала да храмље, трећа особа на основу старог прелома ребра“. Цела екипа уложила је сво своје знање, вођена повремено неодољивом потребом да непознатим жртвама врати бар имена.

Последњу фазу у идентификацији чинило је упоређивање налаза стручњака са подацима добијеним од родбине лица несталих у периоду између априла и септембра ове године, на колико је процењена старост остатака жртава. „Идентификација је ноћна мора“, каже Марија ђурић-Срејић, „а одговорност коју смо сви осећали била је као да њихов живот зависи од тога“. Од најмање 34 особе пронађене у каналу Радоњичког језера код Рзнића досад је идентификовано 12. Реч је о четворо Албанаца (међу њима једна жена), једном Рому и седморо Срба (од којих две жене). По завршеној идентификацији и после узимања узорака за евентуалну накнадну идентификацију анализом ДНК, 22 особе сахрањене су као непознате. У међувремену, крајем септембра на месту злочина откривени су остаци још пет особа. Иста екипа стручњака у овом тренутку ради на њиховој идентификацији.

Браћи Мазреку 40 година
19. 04. 2001. (Блиц)
Браћа од стричева Љуан (22) и Беким (22) Мазреку из Малишева осуђени су јуче у Окружном суду у Нишу на по 20 година затвора због тероризма. Они су оглашени кривим зато што су током 1998. године постали припадници банде ‘Љуми’, као дела терористичке организације ‘ОВК’, а потом и учествовали у стрељању отетих цивила у селу Клечка код Липљана.
Љуану је стављено на терет да је са другим припадницима банде од 17. до 22. јула 1998. године учествовао у нападу на Ораховац, када су отета 43 цивила и одведена у Малишево, а потом су са другим киднапованима из других места одведени у Клечку где су мучени. Љуан је оглашен кривим да је у Клечки силовао једну девојчицу српске националности, стару између 12 и 15 година, и да је једном осмогодишњаку одсекао уво, а Беким да је учествовао у силовању жена. Браћа Мазреку су потом, како је саопштио председник Судског већа Милимир Лукић, у групи од 20 припадника банде учествовали у стрељању око 100 цивила.
– Када сам добио овај предмет и прочитао опис дела био сам у неверици и тешко ми је било да схватим да ико може да почини тако страшан злочин у име неког циља. Међутим, чињенице утврђене на овом суђењу су неумољиво доказале да су се у Клечки догодили страшни злочини и да су починиоци Љуан и Беким Мазреку. Кривица оптужених није исконструисана и подметнута, како се бране оптужени, она је индивидуална и прецизно одређена признањем Љуана код истражног судије. То није пуко признање, већ јасан и логичан след догађаја са навођењем прецизних детаља, описом места, објеката, ствари и лица, које може дати само учесник догађаја – истакао је судија Лукић у образложењу пресуде. Поред осталог, он је навео да сведока масовног стрељања нема нити ће бити, јер нико није преживео.
Један од бранилаца браће Мазреку, адвокат Чедомир Николић најавио је жалбу и додао да је оваква пресуда очекивана јер је суд одбио да прихвати доказ одбране ‘да остаци тела не потичу из Клечке, већ, према налазу белоруских патолога, из села Волујак’. Николић је додао да се овом пресудом истовремено правдају бројни пропусти из истражног поступка.
Како је саопштио судија Лукић, браћи Мазреку ће у казну бити урачунато време проведено у притвору, у којем се налазе од 2. августа 1998. године. Б. Ј.
‘Видећемо пред судом у Хагу’
– Немам шта да кажем, видећемо пред судом у Хагу – рекао је у судници након изрицања пресуде, уз смешак и раширених руку, Љуан Мазреку. На једном од претходних рочишта Беким Мазреку је рекао да је спреман да своју одбрану, уз наводе који им се стављају на терет, изнесе и пред судом у Хагу, јер је у потпуности невин. Током главног претреса браћа Мазреку су у потпуности негирала све наводе оптужнице, наводећи да су изјаве у истрази давали под присилом и након малтретирања, те да је цео случај монтирала полиција.

Судија Окружног суда у Приштини наредио је пуштање из притвора Фатмира Лимаја и још девет оптужених за ратне злочине против цивила у логору бивше Ослободилачке војске Косова у селу Клечка, саопштено је из Еулекса.

Претходно је Веће судија, састављено од међународних и локалних судија, одлучило да су неприхватљиве изјаве и дневници Агима Зогаја, најважнијег сведока Тужилаштва. У судском већу су двоје Еулексових судија и један локални. Судије су утврдиле да тужилаштво није успело да испуни одређене процедуралне стандарде, тако да докази Агима Зогаја, вођеног као сведок Џ, нису прихватљиви. Од тужилаштва и одбране је затражено да доставе завршне речи, пре него што пресуда у случају буде донета.

Зогај је био најзначајнији сведок тужиоца Еулекса против оптужених у случају Клечка. Пронађен је обешен у једном парку у Немачкој, а саопштено је да је реч о самоубиству. Лимај и девет других припадника бивше Ослободилачке војске Косова су оптужени да су током 1999. године у кампу ОВК, у селу Клечка, извршили ратни злочин над албанским и српским цивилима.

УБИСТВО ШЕСТОРО СРПСКИХ МЛАДИЋА У КАФИЋУ “ПАНДА“ У ПЕЋИ

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви.
Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт – у кафићу „Панда“ у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова. Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић.
У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи.
Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама „фантомкама“ преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.
Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале.
….
Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смију се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе.
Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи…
Цитат:
Албански екстремисти уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда”
Раденковић је истакао да су албански терористи и екстремисти у међувремену порушили и уништили надгробне споменике свих убијених младића из „Панде”, а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви.

Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт – у кафићу „Панда“ у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова.

Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић. У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи.

Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама „фантомкама“ преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале…..

Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смeју се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе. Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи…

Албански екстремисти су уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда” , а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.

СТРАДАЊЕ ФАМИЛИЈЕ КОСТИЋ ИЗ РЕТИМЉА

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.
Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.
Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.
КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.

poodicakosticПородицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.

poodicakostic1Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.

 

  • КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
  • КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Анђелко ЖИВКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 15.05.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Божидар ЛАЗАР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 08.03.1972. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Божидар ТОДОР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 30.07.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Душан ДИМИТРИЈЕ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 24.10.1932. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Димитрије МИРОЉУБ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.08.1967. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Младен ВИТОМИР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.05.1928. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Димитрије ВЕКОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.10.1958. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Стајко СВЕТИСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 02.06.1960. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Стајко МИОДРАГ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 19.09.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
  • КОСТИЋ Станоје СРЕЋКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 29.01.1974. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

ОТАЦ ХАРИТОН ЛУКИЋ

Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији нацин само зато сто су монаси Српске православне цркве. Њихова муценицка смрт и голгота коју су дозивели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и висе од стотине унистених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврдјује несебицну љубав према Христу. Нека поцивају у миру вецном славом и постовањем, застицени Господом кога су неизмерно волели, !
Отац Харитон Лукиц (1960-1999) је био сабрат Манастира Светих Архангела. Родјен је 21. новембра 1960.г у централној Србији и замонасио се на Косову и Метохији 1995. године. Отац Харитон је отет од наорузаних лица са обелезјима УЦК /КЛА-косовска ослободилацка војска/ 16. јуна 1999. године на улици у Призрену, када су на овом подруцју вец биле присутне снаге КФОР-а. На несрецу, оне су првих дана своје мисије, посматрале наорузане банде УЦК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и теско осакацено тело оца Хатирона, је пронадјено у околини Призрена 8. августа 2000. године. Глава несрецног Оца Харитона јос није пронадјена. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истразитеља, остаци Оца Харитона су пронадјени на необелезеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена.Многи идентификовани налази потврдјују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога сто је остао само скелет. Утврдјен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кицме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу сто указује да је утроба могуце била распорена. Ране у пределу срца указују на могуцност висеструких теских убода нозем, сто несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одецу, пронадјена је лицна карта и молитвена бројаница. У посмртном известају који је достављен Медјународном Суду за ратне злоцине се потврдјује откидање главе и теска сакацења. Поциниоци овог несвакидасњег злоцина јос нису пронадјени. Хрисцански Муценици и свети Оци, молите се за све нас !

otacharitonМеђу бројним жртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији начин само зато што су монаси Српске православне цркве. Њихова мученичка смрт и голгота коју су доживели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и више од стотине уништених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврђује несебичну љубав према Христу. Нека почивају у миру вечном славом и поштовањем, заштићени Господом кога су неизмерно волели, !

Отац Харитон Лукић (1960-1999) је био сабрат Манастира Светих Архангела. Рођен је 21. новембра 1960.г у централној Србији и замонашио се на Косову и Метохији 1995. године. Отац Харитон је отет од наоружаних лица са обележјима УЧК -косовска ослободилачка војска 16. јуна 1999. године на улици у Призрену, када су на овом подручју већ биле присутне снаге КФОР-а. На несрећу, оне су првих дана своје мисије, посматрале наоружане банде УЧК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Хатирона, је пронађено у околини Призрена 8. августа 2000. године. Глава несрећног Оца Харитона још није пронађена. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истражитеља, остаци Оца Харитона су пронађени на необележеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.

Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења. Починиоци овог несвакидашњег злочина још нису пронађени. Хрићански Мученици и свети Оци, молите се за све нас !

ЗЛОЧИНИ ГЊИЛАНСКЕ ГРУПЕ

Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је подигло оптужницу.. Терете се  да су на територији општине Гњилане од јуна до  септембра 1999.  године, на свиреп начин, убили  најмање 52  Срба, Рома и Албанаца и силовали  неколико жена.  Фазлија Ајдари, Реџеп Алији и Шаћир Шаћири оптужени  су да су као вође оперативног центра ОВК за  Гњилане наредили противзаконита затварања,  силовања, нечовечна поступања, мучења,  сакаћења и убиства, “са циљем да преостало  српско становништво напусти ту општину, као и  територију Косова и Метохије”.Као извршиоци – монструми, оптужени су Шефкет  Муслији, Садик Алији, Идриз Алији, Агуш Мемиши, Фатон  Хајдари, Шемсија Нухију, Ахмет Хасани, Назиф  Хасани, Рамадан Халими, Самет Хајдари, Ферат  Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садику и Бурим  Фазлију.Тужилац за ратне злочине је предложио да се осморици окривљених који су у бекству суди у  одсуству. Деветорица припадника терористичке  ОВК притворена су 26. децембра  2008. године. Занимљиво је да су боравак у интернату  средњошколског дома у Гњилану припадници “ гњиланске групе” овековечили – фотографијама.На тим сликама, које “Ревија 92” ексклузивно  објављују, виде се терористи ОВК како “позирају”  у собама интерната – полуголи или у униформама,  па и са секирама у руци.Приликом хапшења бивших чланова наоружане  формације 138.  бригаде ОВК за подручје  оперативне зоне “Карадак”, од које је формирана нова јединица, смештена у интернат  средњошколског дома у Гњилану, пронађене су и  друге фотографије, где су терористи забележени са  оружјем па и секиром!Поред групних и појединачних силовања жена,  одрубљивања глава жртвама, наводимо и остале  најдрастичније примере тешких злочина припадника “ гњиланске групе”:

– Киднаповане људе убадали и секли ножевима,  а  затим су у те отворене ране гурали и завлачили  своје руке и кидали месо. – Штанглама и палицама пребијали људе,  тако да су жртвама пуцале кости. – Пробадање деце бајонетом.  У подруму  интерната је доведена трудна жена, са малим  дететом, које узимају и бацају у вис а затим га  дочекују на исукани бајонет. Мајка избезумљено вришти, а терористи се смеју и прете да ће јој из  стомака, истим ножем, извадити нерођено дете. – Черечење киднаповане жене и мушкарца.  Испред  постројених припадника ОВК, жени везују ноге за  два аутомобила. Тада се чује наредба њиховог  команданта Реџепа Алијија, који каже: “Нека  возила лагано крену, како би Српкиња што дуже  умирала. Гледајте добро и овако их морате  убијати, да би им утерали страх у кости, да се сви  иселе са Косова и да коначно имамо нашу чисту  државу”. Када су тој жени покидали ногу из тела,  давале је знакове живота, а онда јој везују руке  за возила и кидају их. На исти начин је погубљен и  мушкарац. Потом терористи узимају секире и њима  секу тела жртвама, да би могли делове да ставе у пластичне кесе.

– Стрељање више људи, једним метком.  У подрум интерната терористи доводе двојицу Срба и једног  Албанца. Скинути су до голе коже и рукама везани  за металне цеви од грејања, на таваници. Један  терориста рукама и ногама туче сву тројицу и пита остале злочинце да ли добро изводи кик – бокс  ударце ногом? Када се уморио, седа у фотељу,  пар метара удаљену од жртава, узима бајонет и  гађа, забијајући им нож у тела. Када му је и то  досадило, переђао је киднаповане, у колони,  један иза другог, желећи да провери пробојну моћ  свог пиштоља “берета”. Чим је испалио први метак,  жртва која се налазила прва у колони је пала  мртва. Потом падају и остала двојица… Тела  убијених су исечени на комаде, спаковани у  најлонске кесе и касније бачени у Ливочко језеро.

– Дављење жицом.  Приликом патролирања у близини  зелене пијаце у Гњилану, један Србин је угледало  бандите и покушао је да побегне. Терориста га  стиже, обара на земљу а потом му око врата  набацује специјану жицу намењену за дављење,  такозвану “давилицу”. Леш оставља на улици.

– Испијање људске крви.  У интернату су доведена  три старија мушкарца, које су терористи везали за  столице. Злочинци сипају виски у чаше, у намери да  наздраве. Један терориста каже да сачекају,  прилази жртви и ножем му пресеца вене на руци.  Затим приноси празну чашу, коју пуни крвљу жртве, па њоме наздравља и испија је наискап. Други  терориста прилази жртвама и пиштољем свој тројици  ломи зубе, а затим их убија.

– Забијање упаљача у мозак.  Својеврсни зверски „ специјалитет“ припадника “гњиланске групе”, на  који су били веома поносни, био је забијање  пластичног упаљача директно у мозак жртве. У  подруму интерната су доведена два мушкарца,  старости 30  и 40  година. Прву жртву један од  терориста металном шипком удара у главу, од  чега му је напрсла лобања. Потом узима упаљач, ставља га на место где је пукла лобања и набија  у главу. Жртви полази пена на уста и одмах умире. Другу жртву терориста је заклао и одрубио главу.  Потом су раскомадали тела и делове бацили у  оближњи контејнер.

Очекује се суђење зликовцима, а питање је да ли  постоји праведна казна за овакве монструозне  злочине.

ЛИКВИДАЦИЈА

Куршум у уста  СА задатком да убију једног Албанца, терористи  проваљују у његов стан и питају га да ли жели да  га ликвидирају пиштољем или ножем? Жртва дрхти и  преклиње за милост, а један од терориста му  ставља пиштољ у уста и пуца. Потом у тело жртве  испаљује цео шаржер пиштоља.

СИЛОВАЊЕ

Побили све станаре Група терориста насилно упада у један стан, на  трећем спрату стамбене зграде у Гњилану, у  коме затичу четири старије жене и два мушкарца.  Један од терориста покушава да силује старицу од  60  година, а када му то не успева, баца је кроз  прозор стана. И остале које су затекли у стану –  убијају.

КРВНИЧКИ  

Жену убијају маљем Крвници улазе у двориште једне приземне куће у  Гњилану, где затичу старију женску особу и  младића од око 20 година. Старицу убијају,  ударивши је великим чекићем у главу, а младића  одводе у интернат, где га стрељају, а његово  тело комадају.

ЗЛОЧИН У ГОРАЖДЕВЦУ

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници тада су давали јаке изјаве, примерене тренутку. Рецимо, комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”. Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Знали су и знају албански терористи да имају такву заштиту и залеђину да им чак ни Савет безбедности не може ништа. Знали су и знају да је Србе на Косову могуће некажњено убијати, и да ће та некажњивост бити главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта. А оне Србе који се и поред тога врате, опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић пре десетак дана у Партешу код Гњилана. И опет некажњено. С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову, и апелује се на јавност да убиство не треба политизовати нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи. А ко ће и када ће истражити толике злочине над Србима – остаје да се види. Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда – пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Рањени дечак је ипак преживео, уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара. Његово потресно сведочанство о гораждевачкој трагедији објавио је Танјуг, а ми га овде преносимо у целини, у жељи да се свака реч овога сведочанства заувек уреже у сећање читавог српског народа.

БЕОГРАД, 13. августа (Танјуг) – Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре шест година тешко рањен у нападу албанских терориста, најавио је тужбу Суду у Стразбуру против међународног правосуђа на Косову и Метохији, огорчен што нема никаквог напретка у истрази о овом злочину. “Никада нећу престати да се борим да убице деце буду изведене пред лице правде”, рекао је Букумирић Танјугу на годишњицу обележавања терористичког напада на српску децу 13. августа 2003. године, у коме су два дечака убијена, а још троје деце рањено.

Када је покошен рафалима, док је са другарима пекао кукуруз на обали реке Бистрице, Богдан је имао 15 година, а после дугог опоравка, од јула 2007. непрестано пише међународним званичницима на Косову и Метохији, тражећи одговор на исто питање: докле је стигла истрага и зашто још нису подигли оптужницу потив зликоваца?

Писао је бившем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, затим у два наврата у фебруару ове године Ламберту Занијеру и најзад 14. јула поново и шефу Еулекса, генералу Иву де Кармабону. Од Рикера је лане добио одговор који га је, како каже, веома потресао, јер се сводио на информацију да је основан нови тим за истрагу од припадника косовске полиције и УНМИК-а са задатком да “прегледају и преиспитају све доказе и препоруче нове правце деловања”. “Ове године, 30. марта од УНМИК-а сам добио одговор у коме ме службено лице обавештава да су моје писмо и захтев да ми се каже докле се стигло са разоткривањем монструозног злочина, проследили главном тужиоцу Еулекса”, рекао је Букумирић.

“С обзиром на успешан почетак рада Еулекса, сходно Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН, сви досијеи у вези са кривичним делима пренети су са УНМИК-а на Еулекс. Стога сам ваше писмо проследио господину Теу Јакобсу, шефу тужилаштва Еулекса, како би га он размотрио”, стоји у овом одговору. “То значи да практично ништа нису урадили, стално почињу од нуле”, огорчено каже Букумирић и наглашава да од Еулекса засад није добио никакав одговор. “Једно је једино питање које увек постављам: ко је пуцао на недужну децу док су се купала на реци, ко је пуцао на мене и моје другаре, да ли ће терористе извести пред лице правде?”, навео је Букумирић.

“Нажалост, тог 13. августа 2003. године, догодио се страшан злочин над децом. Погинули су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а рањени су Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Погођен сам и задобио седам прострелних рана, а један метак ми је окрзнуо чланак леве ноге, подсетио је Букумирић у исповести о томе како је преживео. “После пуцњаве, у помоћ ми је притекао комшија који ме је превезао до амбуланте у Гораждевцу где су ми пружили прву помоћ, санирали ране да ублаже крварење, а затим тражили пратњу од званичника Кфора и УНМИК-а, како би ме пребацили у пећку болницу”, додао је он. Међутим Кфор није дао пратњу зато што су се, наводно, плашили за безбедност. “Онда су мој брат, комшије Милован и Рајко, на властиту одговорност кренули да ме превезу у болницу која се налазила у бази италијанског контигента Кфора у Пећи”, испричао је Букумирић. “Међутим, приликом транспорта, испред пијаце у Пећи нама стане ауто. Не знам шта се десило. Среда је била тог дана, пијачни дан, тако да су из оближњих локала сви (Албанци) насрнули на нас, почели да разбијају ауто, стакла на прозорима. Комшију су ударали песницом у зубе, затим великим каменом док је покушавао да упали ауто”, наставио је он. Прешли су са друге стране, почели да ударају у врата. Комшија је легао по мени да ме заштити, али ударали су и њега и мене…

“Изненада, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле Кфора, али сам тада већ изгубио свест. Како су ми касније испрчали, у пећкој болници лежао сам у соби где је смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили – добацивали су: “Хоћете Косово – ето вам Косово”, сећа се он.

Богдан стално истиче да је преживео само захваљујући упорности лекара, породице и пријатеља, посебно докторке из Гораждевца Милене Цветковић, “Богу и великој жељи за животом”. “Она је по палцу моје десне ноге приметила да дајем знаке живота и убеђивала званичнике Кфора да дају хеликоптер и транспортују ме у болницу на северу Косовске Митровице.

Међутим, у Кфору су рекли да треба да питају команду у Пећи, команда у Пећи да пита команду у Приштини, команда у Приштини да пита званичнике у Бриселу… Након три сата, успела је да их убеди и хеликоптер је слетео по нас…” описао је драматичну битку за његово спасавање. Букумирић је најпре пребачен у француску болницу у јужном, албанском делу Митровице, где су му лекари извадили слезину, али како нису имали неурохирурга, позвали су лекара из Приштине. Опет, на инсистирање докторке Цветковић, која је преузела и личну одговорност зато што му је живот био угрожен, Букумирић је пребачен у северну Митровицу.

Пошто хеликоптер АМС Југославије није добио дозволу да прелети административну границу покрајине, најпре је аутом пребачен за Рашку, а одатле са хелиодрома на ВМА у Београд. “За време транспорта мени је притисак падао два пута на 40. Докторка Милена је била на вези са лекарима ВМА које је обавештавала о мом стању. Када смо стигли, двадесет минута после поноћи, све је било спремно за операцију, али установљено је да имам литру и 400 грама крви, од пет колико сваки човек треба да има и операција је одложена”.

“Током ноћи сам примао крв, а у осам сати ујутро почела је прва операција која је трајала четири и по сата и срећом успела, али сам шест дана био у коми. На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам…”, вели он. Поред тога што му је извађена слезина, а дијафрагма ушивена, Букумирић је преживео још четири компликоване операције главе.

Најпре му је скинут оштећени део лобање кроз који је прошао метак, затим санирана рана која се била загнојила.

Трећа операција била је најтежа, тада му је отваран мозак да би биле уклоњене ситне кошчице због којих је 49 дана имао високу температуру и прележао менингитис. Потом је извршена пластична операција и уграђен одстрањени део лобање.

Богдан истиче да је имао много среће, јер му је један метак само окрзнуо једини бубрег који има, а прогнозе лекара су говориле да има само четири одсто шансе да преживи. Са захвалношћу истиче да је неурохирург ВМА за његову операцију наручио део од најсавременијег могућег материјала и да му је, поред редовне и физикалне терапије, много помогло то што га је др Зоран Ћировић из Крагујевца бесплатно лечио акупунктуром.

Упркос дугој борби за опоравак, успео је да заврши средњу електротехничку школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање. Сада живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је на коришћење добио од Координационог центра за КиМ, а ускоро треба да добије и пензију као цивилна жртва рата. Букумирић, међутим, жели да се сасвим опорави, машта о томе да се школује и као сви његови вршњаци ради и ствара породицу, да се једног дана врати на имање у родни Гораждевац о којем сада брину рођаци. Циљ му је да постане кувар, али проблем још представљају повреде леве стране због којих отежано користи леву шаку.

Букумирић сматра да је несхватљиво да за шест година није било могуће открити злочинце који су у сред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности. Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца и да без притиска међународних институција починиоци никада неће бити ухапшени.

17. МАРТ 2004. – ПОГРОМ

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
  • Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
  • Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
  • Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
  • Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
  • Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
  • Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
  • Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

Када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу „етничко чишћење“ неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође.

17.%20mart%20(11).jpg

Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији Испред дворишне капије полицијске станице у Косовској Митровици стоји педесетак гневних људи који готово углас вичу на невидљивог саговорника – неки од њих псују КФОР, неки локалне власти и „браћу Србе“ из Београда, сви заједно понављају да после три дана и ноћи проведених на улици хоће да се врате у своја села и виде да ли су им куће запаљене. Живко Ђуковић (62) из села Гољбуље, удаљеног 16 километара од Митровице, седи усред те галаме на неком камену, мирно пуши и као да не обраћа пажњу на оно што се збива око њега.

Слабо чује и прошле среде 17. марта кренуо је код лекара (три пута недељно мештани овог села под оружаном пратњом КФОР-а могу да организовано дођу до Митровице на неколико сати), али тог дана у градској болници нису примали оне што имају проблеме са слухом. По ко зна који пут на Косову је било пречих пацијената, полумртвих и тешко рањених. Тог дана са јужне стране, где живе Албанци, на северни део Митровице и мост који дели два дела града навалила је маса демонстраната наоружаних моткама, каменицама, али и разним врстама ватреног оружја. Однекуд су се оглашавали и снајпери. У напад на српски део града (Митровица је подељена још од краја рата 1999. године) повела их је вест да су се три албанска дечака из оближњег села Чабре удавила у набујалом Ибру.

НАПАД НА ЕНКЛАВЕ:

Албански медији на Косову тврдили су да се трагедија догодила тако што су дечаке у воду натерали Срби из суседног села. У ту причу која је одмах стигла и до ЦНН-а убачени су нешто касније и пси које су Срби наводно „напујдали“ на албанску децу и натерали их да се удаве. Постоји сумња да је на такву, у тим тренуцима још непроверену вест већину медија усмерио лажни „хуманитарни радник“ из Митровице Халит Барани, човек који је за време рата сателитским телефоном хранио стране медије запаљивом смешом истина, лажи и полуистина о страдању Албанаца. Двојици новинара „Вол стрит журнала“ Роберту Блоку и Данијелу Перлу (касније убијен у Авганистану) Барани је после рата признао да је, на пример, измислио причу о томе како су Срби у високим пећима Трепче спалили на стотине албанских лешева.

После рата (али не због оваквих лажи), овај „хуманитарац“ био је због нечега занимљив и хашким истражитељима. Позвали су га да тамо буде важан сведок у процесу који се води против Слободана Милошевића. У исто време док су око моста у Митровици вођене жестоке борбе, неких шездесетак километара даље, код села Чаглавица Срби су два дана у блокади држали магистрални пут Приштина–Скопље. Њих је у блокаду повела вест да је један младић из ове српске енклаве тешко рањен тако што је на њега пуцано из аутомобила под окриљем мрака.

Сличан мрак до сада је сакрио више од хиљаду злочина над Србима почињених од лета 1999, када су на Косово стигле међународне снаге и ставиле га привидно под своју управу. Уместо имена убица, до јавности су до сада обично стизала саопштења УНМИК-а да се ради о „појединачним и изолованим актима насиља“, чак и када је одједном убијано и по десетак људи. Пуних пет година на Косову је важило крајње поједностављено објашњење да је тих хиљаду живота и око 1200 киднапованих Срба о којима се такође ништа не зна прогутао мрак мржње остао иза Милошевићевих времена, масовних гробница и ратних страдања Албанаца.

Прошле среде увече и наредних дана када су на Косову на 33 места синхронизовано нападнуте готово све српске енклаве, када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу „етничко чишћење“ неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође. Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији.

mitrovica-v.jpg

Онај ко је о припремама за то етничко чишћење по природи посла морао највише да зна и ко је у тој причи свакако био један од најодговорнијих, шеф мисије УНМИК-а Хари Холкери, једини није успео да пронађе праве речи да опише то што се збивало широм Косова, а што је за само два до три дана преполовило број српских енклава и неколико хиљада људи поново приморало да напусте своје куће. За разлику од Холкерија, неки од страних актера дали су тим догађајима, у којима је (према до краја непотврђеним подацима) изгорело око 300 српских кућа, назив „кристална ноћ“. тадашњи гувернер Косова Холкери, кога је Београд иначе отписао као неспособног и пристрасног администратора, први је затим од међународних званичника званично прогласио да је досадашњи модел „мултиетничности“ мртав и да се мора тражити неки нов концепт. Чак је поменуо и злочине против човечности. Експерт за Балкан Миша Глени позвао је истовремено Холкерија и међународне факторе да на Косову најзад престану да раде оно што су до сада једино радили – а то је ништа.

Да су радили нешто, како би приметили да се на Косову данима већ нешто кува. Уопште, велика политичка битка вођена је последњих дана око тога да ли ће се за ове догађаје употребити једна од „кључних речи“ за које се верује да мењају расположење међународних политичких фактора. А ти фактори су изгледа у билатералним сусретима са овдашњим политичарима и дипломатама потврђивали да би према Приштини могло да дође до значајне промене става и тона, да је нова етничка мапа Косова направљена последњих дана неодржива, односно да би прећуткивање да се на овај начин прави једна наказна творевина која би да личи на државу било недопустиво. И Свилановић у Њујорку, Тадић у НАТО-у, као и Коштуница у Бриселу и Паризу, могли су да се увере да међународни фактори схватају како је њихов концепт управљања Косовом доживео слом, али и како се мора бити стрпљив и опрезан јер у светским метрополама не воле баш да признају своје неуспехе и грешке. Заблуде још теже. Све до ових догађаја, гувернери Косова један за другим писали су све лепше извештаје и слали их на важне светске адресе. Непосредно пре последње експлозије, делегација Холандије, на пример, изразила је изузетно задовољство степеном мултиетничности и толеранције на Косову. Такође, непосредно пре ових догађаја, командант КФОР-а у Призрену процењивао је ситуацију у овом граду као „стабилну“. Немачки генерал Холгер Камерхоф инсистирао је на смањењу снага КФОР-а и распуштању контролних пунктова.

Епархија рашко-призренска сада захтева његову оставку јер је у „стабилном“ Призрену уништено осам цркава о којима је наводно требало да брине Косовска полицијска служба. А онда се у једној ноћи та кула од карата срушила. Звали то јаким или неутралним изразима, тек од 17. до 19. марта на Косову су укупно, према саопштењу УНМИК-а, запаљене или миниране 33 цркве, а још 11 је озбиљно оштећено. Свега тога је било и раније јер је од доласка НАТО-а на Косово тамо уништено 112 цркава, највећи број у Метохији у троуглу Глоговац–Ђаковица–Призрен. Сви досадашњи гувернери Косова, један за другим, налазили су за све то оправдања у насиљу које је у претходном периоду српска страна нанела Албанцима. Ни рушење цркава и манастира до сада није било предмет озбиљних истрага, баш као ни убиства. Удварање албанским екстремистима остављало је тако поруку у камену да је све дозвољено. Оно што се догађало од 17. марта личило је, међутим, на неку врсту бесног цепања „српске тапије“.

Заувек.

Живко Ђуковић био је у свем том страдању један од „срећнијих“ – после три дана и ноћи проведених на улици у Косовској Митровици имао је бар где да се врати када је у суботу по подне поново прорадила КФОР-ова аутобуска веза за Гољбуље. Одрасли мушкарци из села Гољбуље евакуисали су уз помоћ КФОР-а жене и децу на време и остали да бране своје куће и посебно школу коју им је недавно подигла јапанска влада. За разлику од њих, мештани села Свињаре, такође избегли у Митровицу, псовали су војнике КФОР-а који нису могли да им гарантују безбедност. Одмах пошто је село испражњено, комшије Албанци спалили су све српске куће. Шеф Координационог центра за Косово Небојша Човић замериће касније јединицама КФОР-а да су на почетку насиља, које се разливало по централном делу ове покрајине око српских енклава, одмах „полетеле“ на административну границу са Србијом, а нису отишле на место напада Албанаца на Србе и неалбанце.

КРАЈ љУБАВИ:

Тако је, међутим, било само на почетку. У среду увече на брду Ветерник, надомак Чаглавице у којој је већ горело много кућа, појавили су се амерички војници и спречили да једна од највећих српских енклава не заврши потпуно у пламену. Око Ветерника су вођене и најжешће борбе између Албанаца који су кренули да униште Чаглавицу и војникâ КФОР-а. И у свему томе било је неке необичне симболике. На дан када су пре пет година трупе КФОР-а улазиле на Косово, на истом месту стајала је група албанске деце са цвећем и паролома добродошлице војницима НАТО-а. Одатле није могла да их помери ни провала облака праћена градом. На појаву првих тенкова и транспортера деца су тада блокирала пут ка Приштини и засула га цвећем.

Пет година касније, међу младим Албанцима који су на Ветернику скакали на транспортере КФОР-а и бацали на њих камење и летве (као некада на оне српске полиције), било је можда и деце која су у јуну 1999. на истом месту бацала цвеће. Некадашњи НАТО „ослободиоци“ и ратни савезници постали су, изгледа, временом за многе Албанце „окупатори“ који им сметају да Косово постане независна и етнички чиста држава. Све до ових догађаја и наређења команданата НАТО-а да се хитно повећа број војника, употреби оружје и ако треба пуца по демонстрантима, војници НАТО-а (поготово амерички) нигде на свету нису били толико вољени и респектовани као на Косову. У једној сличној ситуацији, пре три године када је почео рат у Македонији, један од војних лидера Албанаца послао је поруку „америчком народу да се не плаши“, објаснивши да њихови војници неће бити мета јер се Албанци боре само против македонске државе (у којој је, узгред, симболичан број америчких војника боравио у неким превентивним мисијама).

Неки познаваоци косовских прилика тврдили су тих дана да стратези етнички чистог Косова међу Албанцима преко ових сукоба показују заправо међународним снагама шта све могу да учине без превише оружја. Онако, само на мишиће и уз молотовљеве коктеле. И шта би могло да им се догоди ако ствари постану озбиљније, или ако неко из међународне заједнице покуша да у Хаг пошаље Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија или Агима Чекуа, албанске лидере које од Суда за ратне злочине одавно не брани недостатак доказа о њиховим злоделима, већ политичке процене, пре свега Вашингтона и Брисела, да би то представљало сувише ризичан подухват. У мартовским сукобима је, иначе, према проценама УНМИК-а, учествовала 51.000 демонстраната што је вероватно требало да импресионира 17.000 КФОР-оваца. Или је можда неко имао претпоставку да је „лов пуштен“ и да је ово прави тренутак да се убрза прича о независном Косову. Судећи по подацима које је објавио владин Координациони центар за Косово, на српској страни погинуло је током сукоба осморо људи (од укупно 19), из чега би се могло закључити да је одговор КФОР-а на нападе Албанаца на српске енклаве био (бар у неким случајевима) неупоредиво жешћи него што се у први мах мислило. Заслуга за то приписује се пре свега адмиралу Грегорију Џонсону, команданту Јужног крила НАТО-а.

БЕОГРАДСКА ПРИЧА:

Политички фактори у Србији суочили су се 17. марта са пожаром који се прилично брзо ширио. Драматичне и контрадикторне вести о погрому над Србима и над историјским споменицима првог реда на Косову, стизале су једна другу. Српска јавност, а ни политички фактори нису одмах имали прецизну представу о размери насиља.Вести које су долазиле од дописника из енклава биле су емоционално обојене, често непроверене и зачињене јаким епитетима. Очито је да праве комуникације није било. Небојша Човић испричаће касније да су те вечери фиксне телефонске везе биле у прекиду, а мобилна телефонија је примала само „долазне позиве“. Сем црквене радио-мреже, све остало је било у прекиду.

Социолог Душан Јањић замерио је у једној ТВ емисији властима да готово сваки косовски хуманитарац има сателитски телефон (Халит Барани га, на пример, има одавно), док га нема ниједна српска енклава. Ако су сателитски телефони прескупи, онда бар нису мобилни преко којих је до Београда или неке светске престонице било могуће добацити слику онога што се збива на терену. А слике су са Косова путовале неуобичајено споро. У многим светским редакцијама (агенцијама посебно) жалили су се да њихови приштински сарадници са албанске стране не желе да залазе по селима и сликају запаљене српске манастире или куће, јер је тако нешто и сувише опасно по живот. (Поштено говорећи, тако нешто није било баш једноставно урадити ни у центру Београда где је горела Бајракли џамија и где је хорда претила и ударала свакога ко се усудио да подигне камеру.) Први аутентични снимци о размерама насиља и дивљања албанских екстремиста по Косову стигли су до Београда тек пет дана касније, захваљујући храбром Нинославу Ранђеловићу, који се једини усудио да крене даље од Косовске Митровице и сними готово свако ново згариште.

Оне ноћи када је у Београду горела џамија, Ранђеловић је, заједно са архиепископом Амфилохијем Радовићем, неколико пута улазио у хулиганско гротло и узалудно преклињао да се престане са дивљањем. Приштински публициста Ветон Сурои тврдио је тихдана како је политичка елита косовских Албанца прилично „жалосна група људи“, лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Ругову је описао као човека који је потпуно у ауту, тим пре што већ 15 година понавља исте политичке формуле и фразе. Неки од представника међународне заједнице тврдили су да се назире ко је у Приштини инспирисао и покренуо прошлонедељне догађаје. То сигурно није могао бити Ругова, већ само неко ко је имао утицаја и контролу над војно-криминалном структуром међу косовским Албанцима. Пролећни протести су најављивани још пре ових догађаја, само са потпуно другачијим поводом – наводно због закоченог процеса приватизације, што свакако није најбитније питање које мучи косовску сиротињу, већ пре неког другог. Не тако давно, покојни македонски председник Борис Трајковски упозоравао је да се иза радикалних идеологија и покрета најшчеће крију сасвим прозаични и криминални интереси.

По Трајковском, главни проблем Балкана и није у етничким споровима, него у криминализацији политике, па чак и етничких спорова. Можда би у тој формули вредело потражити и организаторе косовске кристалне ноћи. Напад на српске енклаве повећао је, дакле, чисте албанске територије на Косову. Један од лидера косовских Срба, Оливер Ивановић, каже да је са војног становишта мартовска акција прилично вешто вођена. Циљане су кључне тачке – прве су на удару биле српске енклаве близу важних путева без којих нема ни опстанка ових енклава. Није чудно што су страдали и домови здравља на које су се енклаве наслањале. И пре ових догађаја две трећине српског становништва са Косова већ је живело у Србији. На косовској мапи то је значило да је површина на којој су некада живели двоструко смањена, сада је та мапа додатно поједностављена. У слому 1999. етнички је очишћен широк простор у Метохији (Исток, Клина и Пећ). У Пећком региону 1999. живело је 32.016 Срба, а према евиденцији из 2000. расељено их је 30.645. Сада се број преосталих може мерити највише троцифреним бројем. Још раније програм повратка био је тестиран у једном насељу близу Пећи, али су све куће у том насељу биле спаљене.

До пре неколико дана рачунало се да би са досадашњим обимом повратка, на повратак две трећине прогнаних неалбанаца могло да се причека читавих педесет година. Пуна истина о тим догађајима још није позната. Тадасњи потпредседник Координационог центра за Косово Бранислав Крстић тврди, на пример, да је од свештеника и монаха у околини Призрена са веома високих места у међународној администрацији било тражено да напусте историјске споменике с обећањем да ће они бити чувани. То значи, констатује Крстић, да је намера била да се историјски споменици предају археологији, и – констатује Крстић престану да буду живи споменици. Камера Нинослава Ранђеловића показала је да око порушених и запаљених вредних историјских споменика ипак има неке живости. У зидове који још стоје и који су до прошле недеље одолевали вековима, деца сада ударају фудбалском лоптом. И данас, 5 година касније, злоцинци нити су пронадјени нити казњени. Срби не могу да се врате на своја огњиста са којих су протерани а

СРМОТНА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА

је ово етницко цисцење наградила тзв. независнсносцу. Наравно, албанци и даље свакодневно прете новим 17. мартом, пале куце, пуцају из заседе, отимају децу, пребијају, русе гробља, скрнаве цркве…а ми цутимо. Од насих НВО сам вец дигао руке, од њих ниста и не оцекујем (евентуално ново релативизовање албанских злоцина и аболицију албанских злоцинаца) али наса дрзва не би смела да затвара оци пред насиљем и етницким цисцењем на сопственој територији! Немамо право да цутимо и да затварамо оци пред оцигледном неправдом и отимацином јер уколико то уцинимо онда и ми постајемо сауцесници.

Преузето са блога б92.

УНИШТЕНИ ИЛИ ОШТЕЋЕНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ У ТОКУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА 2004. ГОДИНЕ

ПРИЗРЕН 

  • Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања.
  • Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.
  • Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.
  • Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
  • Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).
  • Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. – Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). – Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.ОРАХОВАЦ 
  • Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом.ЂАКОВИЦА 
  • Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. – Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).
  • Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.
  • Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива.СРБИЦА 
  • Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.).ПЕЋ 
  • Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.
  • Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом.УРОШЕВАЦ 
  • Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.
  • Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).
  • Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).
  • Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима).КОСОВСКА КАМЕНИЦА 
  • Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано.ШТИМЉЕ 
  • Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године.ПРИШТИНА 
  • Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц).КОСОВО ПОЉЕ 
  • Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.
  • Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана.ВУЧИТРН 
  • Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама.ОБИЛИЋ 
  • Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.
  • Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти.ПОДУЈЕВО 
  • Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

НАПАД НА АУТОБУСЕ КОД ПОДУЈЕВА

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева, у коме је на лицу места живот изгубило 10 Срба, док је четрдесетак путника у аутобусу задобило лакше или теже повреде. Недуго после напада, још двоје Срба је подлегло повредама задобијеним у експлозији. Један од главних осумњичених за напад, косовски Албанац Фљорим Ејупи, после хапшења од стране УНМИК полиције успео је да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил, да би 2004. године био поново ухапшен у Тирани.

Жртве терористичког напада у Ливадицама били су Срби који су кренули на Задушнице у правцу Грачанице. Преживели су након снажне експлозије која је практично разнела аутобус, описали ужасне сцене разбацаних делова људских тела, крви и јаука рањених. Терористи су експлозив поставили у канализациону цев испод пута, недалеко од Подујева, у делу Косова који је искључиво настањен албанским становништвом.

Напад на аутобус Ниш Експреса у Ливадицама један је од најтрагичнијих примера етничког терора који се од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага спроводи над Србима на Косову и Метохији. Према свим оценама одговорних лица, реч је о нападу чији је циљ био да се још више застраши преостало српско становништво на Косову и Метохији. Нажалост, после овог напада уследили су и бројни други напади чији починиоци по правилу нису никада доведени пред лице правде.

Имена Срба убијених у нападу на аутобус су: 

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса,

2. Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса,

3. Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана,

4. Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу,

5. Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син,

6. Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга

7. Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић,

8. Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села,

9. Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу,

10.Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом),

11. Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и

12.Н. Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.

УБИСТВА У ЦЕРНИЦИ

01.09.2003. године

Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

Новица Симјоновић пребачен у Београд. Рашко призренска епархија позвала Србе да остану у селу

Србин Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених прексиноћ од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће у мешовитом селу Церница код Гњилана – рекао је портпарол Унмика Андреа Ањели и најавио званично саопштење поводом овог напада.

Остали повређени у овом нападу, Милош Петровић, Љубиша Симић и Новица Симјоновић пребачени у врањску болницу и да су ван животне опасности. Симјоновић је из Врања пребачен у Београд, потврдила је његова родбина. Бошко Динић задржан је на кућном лечењу.

Нова експлозија

У Церници је прошле ноћи експлодирала још једна ручна бомба. Војници Кфора који су дошли на увиђај, у једној напуштеној српској кући пронашли су већу количину експлозива повезану са детонатором.

Рашко-призренска епархија најоштрије је осудила терористички напада у Церници уз подсећање да су албански терористи 28. маја 2000. године на истом месту у овом селу бацили ручну бомбу и да је том приликом погинуло троје Срба међу којима ичетворогодишњи Милош Петровић. Епархија је упутила позив Србима из Цернице, једином мешовитом селу у том делу Косовског Поморавља, да издрже и остану на својим огњиштима иако је циљ албанских терориста да чишћењем гњиланске регије створе чисту албанску територију која би обухватала Косово и Метохију, југ Србије и Македонију.

Владика Артемије је у име епархије упутио позив мисијама УН на Косову, Унмику и Кфору да коначно зауставе терор над Србима и етничко чишћење Косова и Метохије. Он је нагласио да нико од починилаца злочина над Србима до сада није ухапшен, а да Унмик и Кфор бројне злочине и убиства третирају као инциденте уместо да их назову тероризмом.

Церницу су јуче посетили председник и члан Одбора Скупштине Србије за Космет Момчило Трајковић и Сретен Митровић. Напад је осудио и шеф Унмика Хари Холкери.

СПИСАК УБИЈЕНИХ НЕВИНИХ И НЕ-НАОРУЖАНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку пошаљите нам на нашу емаил адресу  admin@kosovo-metohija.com).

ПРИШТИНА

БРАНКОВИЋ ДРАГАН (50) убијен у јуну 1999. године

КАПЕТАНОВИЋ ДОЈЧИН убијен 8. јуна 1999. године

ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН из села Којловића, убијен на уласку у Приштину

ПЕТРОВИЋ МИРОСЛАВ механичар из Косова Поља, нађен убијен у селу Којловићи код Приштине

ЈОВОВИЋ ВЕСЕЛИН убијен 13. јуна 1999. године

ШУКИЋ ИЛИЈА из Приштине, убијен у свом дворишту, 14. јуна 1999. године

СТАНИСАВЉЕВИЋ ВЛАДИМИР и

СТАНИСАВЉЕВИЋ ПЕРСА (брачни пар) тела су им пронађена 17. јуна 1999. године, у њиховој кући у Приштини

БРАНКОВИЋ ДРАГАН из Приштине, насеље Дарданија, убијен 21. јуна 1999. године

ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО професор Економског факултета у Приштини, убијен 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета

МЛАДЕНОВИЋ МИОДРАГ портир у згради Економског факултета, и

СТАМЕНКОВИЋ ЈОВИЦА конобар у мензи Економског факултета, убијени 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета

ГЛИГОРИЈЕВИЋ ЗЛАТОЈЕ Србин лекар из Приштине, убијен на свом радном месту на Одељењу педијатрије у Болничко-Клиничком центру у Приштини (сведоче његове колеге)

ЈОВАНОВИЋ МИЛЕТА Улпијана Ц7, улаз 11, стан 9, убијен 25. јуна 1999. године

ЖИВИЋ МИОДРАГ из Лапљег Села, убијен на бензинској пумпи у свом селу, 26. јуна 1999. године

ПАВЛОВИЋ МИЛУТИН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године и са њим

РАИЧЕВИЋ ДРАГАН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године у с. Лебане

ИВИЋ ВЕЛИМИР Приштина-насеље Актаџ. ул. дубровацка 19, убијен 9. јула 1999. године

ТАСИЋ ТОМИСЛАВ убијен у Приштини, ул. Мостарска, дана 15. јула 1999. у 9 ујутро

ДАНЧЕТОВИЋ БОЖИДАР убијен 15. јула 1999. године

РИСТИЋ МИЛИВОЈЕ (68) и његова супруга

РИСТИЋ ЈУЛИЈАНА (65) дана 20. јула 1999. године пред зору убијени у својој кући у селу Матичане 2 км истоцно од насеља Сунчани брег у Приштини

ЋУРЋИЋ ЗЛАТИБОР – Златко и његова мајка

ЋУРЋИЦ СРБИНКА – Срмена убијени 2. августа 1999. године, у њиховој кући у Приштини, ул. Стевана Синђелића

МИЛЕНКОВИЋ МИМЧИЛО (64) убијен у својој кући у Приштини 2. 8. 1999. године, између 21-22 часа, а син му Светомир киднапован

ВУЈОВИЋ ЉУБИЦА (око 90 година) убијена у свом стану у Приштини, тако што је удављена у кади 2. августа 1999. године

ВУЧИЋ РАДИСЛАВ (61) земљорадник из Доње Гуштерице, убијен између 21-22,00 цаса 3. 8. 1999. године

НИЧИЋ ДЕЈАН радник ПТТ из Косова Поља, убијен 8.8.1999. године

ЦИФТАРИЋ (ЦивтелиЋ) МИЛКА (1935) Дарданија СУ 1-3, ул. 4, убијена у свом стану са 3 хица у недељу 18.7.1999. год.

МИШУЛОВИЋ МИОДРАГ нестао у другој половини јуна 1999. године у насељу Врањевац у Приштини, тело нађено испред зграде Основне школе, где је наводно био смештен штаб УЧК. (Његово тело пронађено у масовној гробници у Драгодану – Приштина и идентификовано од екипа српских патолога из Приштине и Ниша)

НОВАКОВИЋ НИКОЛА (1934) убили га 27.7.1999. године око 16 часова

РАДУЛОВИЋ ЗОРАН смртно рањен на Сунчаном брегу и због неажурности и споре интервенције лекара Албанаца, подлегао ранама и преминуо 25. јуна 1999. године.

НИКОЛИЋ ДЕЈАН

РИСТИЋ РАДА

ВОРОГОВИЋ РАДМИЛА (1951) из Приштине, погинула при нападу шиптарских терориста 29.7.1999. год. у селу Доње Љупче

ВАСИЋ ЉУБИША

ВАСИЋ (Миодрага) ЖИВОРАД (41) из ГраЧанице, претуцен 14.8.1999. године

СТОЈАНОВИЋ МИЛЕНА

ЈОВАНОВИЋ НЕБОЈША из с. Батусе, радник убијен испред своје куће

ИЛИЋ ВЕЛИМИР

ЖИЖИЋ ЗОРКА (74) заклана у Приштини, ул. ЈНА, и сахрањена 19.8.1999. године

ДАПЧЕВИЋ ДРАГОСЛАВ из Приштине убијен 15.8.1999. године

РИСТИЋ ТОМИСЛАВ ТОШИЋ МАРКО

ЈАНУС ЂУРО (52) убијен 14.7.1999. године

МАРКОВИЋ ЗЛАТИБОР (64) запослен у угљенокопу Белаћевац, убијен је 26. јула

МИРОСЛАВ ПОПАДИЋ је посетио приштинско православно гробље (почетком августа 1999) и нашао неколико свежих хумки, изнад којих су биле летвице са натписима

ПЕРКА МЛАДЕНОВИЋ бр. 1103

СВЕТИСЛАВ ТРАЈКОВИЋ бр. 1126

ПЕРА РАКОЧЕВИЋ бр. 1143

ЕВА КРСТИЋ бр. 1145

СВЕТИСЛАВ ЂЕПА бр. 1146

МАРИЦА БАДАЊАК бр. 1147

Н.Н. дом стараца 23.7.1999. године

ЗОРКА МАКСИМОВИЋ Дом стараца 28.7.1999. године и један гроб са летвом, на којој нема натписа

Новинар „Блица“ Недељко Зејак је оставио фотографије Приштинског гробља на дан Светих Архангела, 21.11.1999. године на којима се виде свеже хумке са следећим натписима, читљива су само 4 натписа:

БРАНИСЛАВА ПОПОВИЋ (на комунистицкој преслици)

МИЛИЦА ПОПОВИЋ Зубин Поток (засеок) Плеве (Прелез?), (Натпис стоји на летвици на парчету лима)

МИЛОШ МИТИЋ бр. 1480 (на крстачи исписано латиницом на шиптарски начин)

ВЕЉИМИР ВЕЉКОВИЋ Дом стараца

СТЕВИЋ МИРОСЛАВ (1944) из Лапљег Села, пребијен по глави и телу од Шиптара 24.8.1999. године, лечен у Приштини, подлегао повредама 25.9.1999. године

СТОКУЋА МИРОЉУБ (1949) из Приштине, новинар-фоторепортер, убијен

ПЕЦИЋ МИРОЉУБ (52) из Приштине, убијен 5.10.1999. године

МИТРОВИЋ СПАСЕНИЈА (70) из Обилића, убијена увече 12.10.1999. године

ПОПОВИЋ ЗДРАВКО из Приштине, убијен подподне 18.10.1999. године

ЦВИЈАНОВИЋ ЂОРЂЕ из Приштине, киднапован 17.10.1999. године, тело је нађено 10.11.1999. године

ПЕРИЋ МИОДРАГ звани Драган, нестао је у ноћи измеду 20. и 21.10.1999. године, тело је нађено 5.11.1999. године

ГАЈИЋ ГРУЈИЦА (1960) 24. јуна 1999. године

БАШИЋ ДРАГОСЛАВ (62) претуцен 28. новембра 1999. године

ГЕРИЋ ДОБРИЛА (64) и

ГЕРИЋ ВИНКО (33) тела су им пронађена у њиховом стану 7.12.1999. године

ЈОВАНОВИЋ ПРЕДРАГ – Драган (1958), убијен 19.2.2000. године

ПЕРИЋ СРЂАН масакриран 11. марта 2000. године

СИМИЋ ВЕЛИМИР (60) слеп човек, скочио са терасе свога стана 31. октобра 1999. године

ПЕТАР ТОПОЉСКИ (25) тело пронадено 14. маја 2000. године

Н.Н. Србин из Грачанице, убијен 1. децембра 2000. године

АЛЕКСАНДАР ПЕРОВИЋ (44) убијен у Приштини 18. априла 2001. године

БОЖИДАРЕВИЋ МИОДРАГ киднапован 24. априла 2001. године, тело му надено 30.04. 2001. године

 

СЛИВОВО КОД ГРАЧАНИЦЕ

СИМИЋ ЖИВОЈИН – ЖИВОРАД заклан у свом селу 21. јуна 1999. године, заједно са три сродника Симић из села Сливова:

СИМИЋ ДИМИТРИЈЕ

СИМИЋ ТРАЈАН

СИМИЋ ЖИВКО

ЛИВАДИЦЕ КОД ПОДУЈЕВА

Дана 14. фебруара 2001. године у атару села Ливадице на путу Ниш–Куршумлија–Подујево–Приштина, Шиптари су дигли у ваздух аутобус “Ниш-експреса” који су у пратњи КФОРА ишли од Ниша ка Грачаници. Том приликом је тешко повређено три путника, а 10 је погинуло. Тешко повређени: Стана Баук Миладин–Миша Младеновић Живана-Зорана Токић. Погинули су ових 10 Срба, сви осим два возача су са Косова и Метохије:

СТОЈАНОВИЋ НЕНАД из Ниша, возач аутобуса “Ниш-експреса”

КРАГОВИЋ МИЛИНКО из Ниша, сувозач-кондуктер “Ниш-експреса”

ЛАЗАР МИЛИКИЋ из Липљана

ДРАГАН ВУКОТИЋ из Косова Поља

НЕБОЈША-ЊЕГОШ ЦОКИЋ из Садовине код Витине, супруг и отац двоје деце следећих жртава:

СНЕЖАНА ЦОКИЋ род. Здравковиц, родом из Липљана, супруга Његошева

ДАНИЛО ЦОКИЋ (1999) дете од 2 године

МИРЈАНА ДРАГОВИЋ девојка из Лапљег Села, сестра јој је повредена vСУНЧИЦА ПЕЈЧИЋ из Приштине

(Тихомир) СТОЈКОВИЋ/Стојановић из Косовске Каменице. То је десета жртва, тело је било веома изгорело и није могло бити идентификовано. Сахрањен је у Грачаници 15. марта 2001. године

ЖИВАНА-Зорана ТОКИЋ повредена из аутобуса, преминула после десет дана

Н. ТОКИЋ супруг Живане Токић и он умро крајем пролећа 2001. године

СЛОБОДАНКА ЈЕФТИЋ ударена намерно колима (мерцедес) умрла 1. марта 2001. године.

КОСОВО ПОЉЕ

СТЕПИЋ ЖИВОРАД (68) убијен 28.9.1999. године

ТРАЈКОВИЋ ЖИВОЈИН (58) убијен 28.9.1999. године

ГАЛИЋ ЗОРАН умро 29.9.1999. године од задобијених рана

ЈОКСИМОВИЋ МОМЧИЛО (1938), нестао, тело надено 18.11.1999. године

ДИМИЋ СИНИША (испод 40) и

МИРИЋ ВЛАСТИМИР (испод 40) погинули су 2. јуна 2000. године

ДИМИЋ ЗЛАТКО (1963) погинуо 15. јуна 2000. године од подметнуте противтенковске мине заједно са

ФИЛИПОВИЋ БОРКО (1975)

Н.Н. Србин из Косова Поља убијен 15. јуна 2000. године

ДРАГОМИР ДОДЕРОВИЋ (1950) убијен у ноци 27/28. јануара 2001. године Н.Н. Србин из Косова Поља, избоден ножевима 30. априла 2001. године

ОБИЛИЋ

Дана 16. јуна 1999. године у селу Мазигиту код Обилића киднаповано је од Албанаца 6 Срба, који су затим убијени, и тела им пронадена кроз 19.6.1999. године у селу Милошеву, и потом однета у Приштинску болницу:

ПАВЛОВИЋ СЛОБОДАН (47) убијен заједно са својим сином

ПАВЛОВИЋ НЕНАД (15)

МИЛЕНКОВИЋ ДИМИТРИЈЕ (47) и његов син

МИЛЕНКОВИЋ АЛЕКСАНДАР (15)

ДИМИЋ МОМЧИЛО (33) и

ПРОКИЋ ДЕЈАН (19)

ТОДОРОВИЋ ПРЕДРАГ (33) убијен у Обилићу

Н.Н. Србин, убијен 24. октобра 1999. године

КУКАЉ РАДОВАН убијен 29.10.1999. године

РАДОСАВ ОГЊЕНОВИЋ (40) убијен 15.10.2000. године

Рапајић Драган-Драгослав (око 50) заклан 29. новембра 2000. године

МИЛОСАВЉЕВИЋ СМИЉКА (60) убијена 22. новембра 2001. године

СЛОБОДАН СТОЛИЋ (74) убијен у ноци 3/4. јуна 2003. године

РАДМИЛА СТОЛИЋ (73) убијена у ноци 3/4. јуна 2003. године заједно са својим мужем

ЉУБИНКО СТОЛИЋ (54) син претходних Слободана и Радмиле, убијен заједно са родитељима у ноци 3/4. јуна 2003. године

ЛИПЉАН

ФИЛИПОВИЋ ДАНИЈЕЛА (21) убијена мецима у главу 20.7.1999. године, а рањено им дете од 4 године

СИМИЋ МИЛНА убијен 2. јула 1999. године

ТАЛИЋ МИРКО (70) и

ТАЛИЋ ЈАВОРКА (65) заклани

ДИМИЋ ВЛАДАН

ДИМИЋ ДУШАН и

ДИМИЋ МИЛОВАН

ДИМИЋ МИЛА убијена 2.7.1999. године

ПЕРИЋ МИЛОРАД отет 26. јула 1999. године и пронаден мртав

МКСИМОВИЋ МИЛАН (65) умро на ВМА у Београду од последица рањавања

СТОЈАНОВИЋ МИЛЕНА убијена 28.6.1999. године

РИСТИЋ ТОМИСЛАВ убијен 1.7.1999. године

ЂУКИЋ АНА убијена 19.6.1999. године

СТАНИШИЋ ЗОРАН нестао 22.6.1999. године

ЗДРАВКОВИЋ ЉУБИНКА убијена 30.7.1999. године

ВУЧИЋ Н. убијен при повратку из Косова Поља

РИСТИЋ МИЛУТИН убијен секиром у сопственом дворишту

РОМИЋ ЛАЗАР-Буцо (60) бачена експлозивна направа 23.9.1999. године на кућу, од задобијених повреда умро у болници

РОМИЋ МИЛКА (57) рањена заједно са мужем, преминула 26.9.1999. године у Липљану

ФИЛИЋ ПЛАНИКА (62) преминула 17.10.1999. од тешке повреде кичме приликом напада Шиптара на њену кућу

ЖИВИЋ ЗОРАН (53) убијен 19.02.2000. године заједно са

ТРАЈКОВИЋ РАДОЈИЦОМ (43)

ЖИВИЋ ВОИМИР/Велимир (1927) нестао 8. јула 1999. године и његов син

ЖИВИЋ ДРАГАН (1958)

ПЕРЕНЧЕВИЋ СЛОБОДАН убијен 29.06.1999. године од стране војника КФОР-а покушавајући да спасе брта кога су напали Шиптари.

СТАРО ГРАЦКО

14 Срба убијено од Албанаца у жетви пшенице, предвеЧе 23. јула 1999. Године

ЈАНИЋИЈЕВИЋ д. МОМЧИЛО (1946) и син му

ЈАНИВЋИЈЕВИЋ М. НОВИЦА (1981) и брат му

ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ђ. МИЛЕ (1957)

ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ц. СЛОБОДАН (1965)

ЦВЕЈИЋ Ј. САША (1973)

Цвејић Д. Љубиша (1939)

ЖивиЋ И. радован (1967) и његов брат

ЖИВИЋ И. ЈОВИЦА (1970)

ЂЕКИЋ М. СТАНИМИР (1955)

ЂЕКИЋ Д. БОЖИДАР (1947)

ОДАЛОВИЋ М. АНДРИЈА (1967)

ТЕПШИЋ М. МИОДРАГ (1951)

ЈОВАНОВИЋ Ц. МИЛОВАН (1969)

СТОЈАНОВИЋ Д. НИКОЛА (1936)

У јесен 2001. године о Задушницама, Шиптари су на гробље где су сахрањени ови Мученици, бацили јаке бомбе и експлозив, да још више увреде уцвељену родбину невино побијених Срба.

УРОШЕВАЦ – ШТРПЦЕ

ВУЈНОВИЋ НЕНАД отац и његов син:

ЂОРЂЕВИЋ МИЛОРАД и његов брат:

ЂОРЂЕВИЋ МИЛОШ

ПАРЛИЋ ДИМКО

ЂОКИЋ БОГДАН

ТАЛИЋ МИРКО (70) и супруга му

ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) обоје масакрирани – убијени у својој куци 5.7.1999. године

ТРИ НОВА ГРОБА (пре полов. августа 1999. године) на урошевачком православном гробљу

ШАБИЋ МИЛОВАН (71) убијен 20. јуна 1999. године

МАРКО ЦЕВИЋ наден измасакриран 26. јуна 2000. године

СТОЈАН ИЛИЋ (1957) убијен 13. фебруара 2001. године и са њим ДАБИЦ Н., и тешко рањен ДРАГАН ВЕЉКОВИЋ ДАБИЋ Н. (50) ЈЕЗДИЋ ДУШАН официр В.Ј. киднапован јуна 1999. год. тело есхумирано и предато родбини 27. 6. 2003. године

ГЊИЛАНЕ

ЈОВАНОВИЋ МИРОСЛАВ убијен између 18. и 27. јула 1999. године

МИХАЈЛОВИЋ ЈУГОСЛАВ и СТАНОЈЕВИЋ САША РАЊЕНИ између 18. и 27. јула 1999. У СЕЛУ ЖЕГРА

ЖИВКОВИЋ НЕБОЈША убијен између 18. и 27. јула 1999. године

КАРАЏИЋ СРЕЋКО убијен између 18. и 27. јула 1999. године

МИХАЈЛОВИЋ ЉУБОМИР (1929) заклан у свом стану

ЈЕВТИЋ СЛОБОДАН убијен

АНТИЋ ЖИВКО убијен на својој њиви

АНТИЋ ЈОВА убијен на својој њиви

ЈАНКОВИЋ ЈОВАН (14) убијен на својој њиви

СИМОВИЋ БЛАГОЈЕ заклан у кући СИМОНОВИЋ ВЕРА заклана у кући

САВИЋ ПЕТАР (56) убијен

СТОЈАНОВИЋ БОЖИДАР (50) убијен на ливади

ПЕРИЋ ЖИВОЈИН (66) убијен у Гњилану

ДИМИЋ МОМЧИЛО убијен између 18. и 27. јуна 1999. године

ДЕНИЋ ЦЕДОМИР убијен између 18. и 27. јуна 1999. године

ДИМИЋ ВЛАДА (55) убијен док је чувао стоку

ДЕНИЋ ВОЈИСЛАВ (41) и

ДЕНИЋ БРАНКО (40) убијени 27.7.1999. године

ПЕРИЋ РАДЕ киднапован и мучен, умро од последица у болници у Скопљу

ПЕРИЋ ДОБРИВОЈЕ (68) од повреда преминуо у болници 29.7.1999. године

СТОЈАНОВИЋ МИЛЕ убијен

КОСТИЋ САША (18) убијен око 8.7.1999. године

СТОЈАНОВИЋ САВА убијен око 3.7.1999. године

НЕДЕЉКОВИЋ БЛАГИЦА из села Коретишта убијена у селу Добрчане 9.8.1999. године

ДЕНИЋ МИЛОРАД (39) убијен 9.8.1999. године

МАКСИМОВИЋ МИЛАН рањен пред куцом, умро од рањавања

НЕШКОВИЋ ЖИВКО (56) и супруга му

БАСЈИВУЋ ЛЕПОСАВА убијени 9.9.1999. године

ЛАЗИЋ БОЖИДАР заклан и супруга му

ЛАЗИЋ Н.

ИЛИЋ ЖИВОЈИН (66) и син његов

ИЛИЋ МИОДРАГ (42) убијени 22.9.1999. године

ТРАЈКОВИЋ ЖИВКО и

КАТАРИНА САВИЋ убијени 8/9.9.1999. године

ТРАЈКОВИЋ ДУШАН (65) убијен 7.11.1999. године

БИОЧАНИН ЉУБИСАВ убијен 10.2.2000. године

ВАСИЋ БЛАГИЦА (45) погинула 3. децембра 1999. године

ЈОВАНОВ АЛЕКСАНДАР убијен 12. децембра 1999. године

ГАШИЋ РОДОЉУБ убијен на други дан Божића на кућном прагу

Н.Н. Србин из Гњилана убијен 9.1.2000. године

НОЈИЋ СТОЈКО (1936) и син му из села Псјане, измасакрирани – очи извађене

НОЈИЋ БРАНКО (1970) и

НОЈИЋ БЛАГОЈЕ (1967) убијени 16. јануар 2000. године

ЂОРЂЕВИЋ ДАНИЛО убијен 19.1.2000. године

ЖИВИЋ БРАНИСЛАВ убијен 4. фебруара 2000. године

ВАСИЋ ЈОСИФ (38) Србин лекар убијен 26. фебруара 2000. године

СТОЈАНОВИЋ ДРАГОЉУБ убијен 9. марта 2000. године

ПЕРИЋ МИЛОРАД (51) убијен 29. априла 2000. године

ВАСИЋ ВОЈИН (60) и

ТРИФУНОВИЋ ТИХОМИР (40) отац троје деце и

ПЕТРОВИЋ МИЛОШ дете од 4 године, убијени рафалом 28. маја 2000. године

ПЕТАР ЦВЕТКОВИЋ (71) преминуо 22. јуна 2000. године од туге и бола

СТОЈКОВИЋ САВА (82) изрешетан мецима и заклан 1. јула 2000. године

Н.Н. Србин (68) убијен 17. септембра 2000. године

РИСТИЋ СВЕТИСЛАВ (35) 19. марта 2001. године “извршио самоубиство”

Н.Н. Србин (Савић?) убијен 5. августа 2001. године

ВЛАДИМИР СТАНКОВИЋ (1934) обешен од стране Шиптара 6. августа 2002. године

ЈОВИЋ МИРКО (1958) нестао 12. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године

ПАВИЋ БОРИСЛАВ (1935) нестао 24. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године

ВИТИНА

МИХАЈЛОВИЋ СТАНОЈКО (55) убијен 16. јуна 1999. године

РАДЕНОВИЋ МИЛОРАД – РАШО (1951. Нађен је мртав 18. Јула 1999. године код сеоске цркве у селу Грмову код Косовске Витине

ВАСИЉКОВИЋ-ЖИВКОВИЋ (Теодора) ПЕТАР (1930) убијен 12. јула 1999. године

ЂОРЂЕВИЋ САША (1975) убијен 13.7.1999. године

ЂОРИЋ СПАСОЈЕ (1940) убијен 16.7.1999. године

ЂОРЂЕВИЋ ЗОРАН (1954) убијен 17.7.1999. године

БОГДАНОВИЋ-КОЈИЋ СЛАВКО (50) убијен 21.7.1999. године

СТАНКОВИЋ ВЛАСТИМИР (1964) убијен 27.7.1999. године

АКСИЋ МИЛИЦА (1961) убијена кад и претходни Станковић

ПРЖИЋ ВЕЛИБОР – Горан (1939) убијен 1.8.1999. године

ПЕШИЋ ДРАГАН (1960) убијен 4.8.1999. године

СТЕВИЋ ДОБРИВОЈЕ убијен 4.8.1999. године

АНТИЋ ВЕЉКО – Влајко (55) убијен 14.8.1999. године

РАДИЋ ТИХОМИР (1973) убијен 16.8.1999. године

СПАСИЋ СИЛВАНА (1976) убијена 16.8.1999. године

МИЛКИЋ САША (22) убијен у својој башти

ПРЖИЋ БОРИСЛАВ убијен

НИКОЛИЋ (Сретена) МИЛОРАД – „Моде“ (1944) убијен 30.9.1999. године

МАРИНКОВИЋ (Милана) СЛОБОДАН (1962)

ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945) оба из Клокота; и

ПЕКИЋ СТОЈАН (1950) нестали 4. јула 1999. године пронадени масакрирани 11.9.1999. године

СТОЈКОВИЋ (милорада) РАДЕ (1944) нестао 23.7.1999. године (тело надено растргано од паса) 17.9.1999. године

ИЛИЋ МИЛИСАВ рањен октобра 1999. подлегао ранама 28.11.1999. године

СТОЛИЋ ЖИВКО (67) убијен 6.5.2000. године

АПОСТОЛ РАКИЋ подлегао ранама 18.5.2000. године

ВЛАДИМИР ИЛИЋ (1950) убијен 24.5.2000. године

МИРКОВИЋ ЛЕФТЕРКА (67) убијена 1.6.2000. године

ЈОВАНОВИЋ СЛОБОДАН (50) убијен 2.11.2000. године

ТОМИСЛАВ КОЈИЋ (1954) убијен 5.4.2001. године

ДОДИЋ САША (1983) убијен 30.4.2001. године

Н.Н. (50) тело нађено 2.5.2001. године

ДАЈИЋ ДРАГАН убијен 7.5.2001. године

Н.Н. (26) пронаден у својој кући 13.7.2001. године

МИРКОВИЋ ЗОРАН (44) убијен 17.5.2003. године

НОВО БРДО

ЈОВАНОВИЋ АЛЕКСАНДАР (77) убијен 21.6.1999. године

ВУКАС МИЛЕ (45) убијен 29/30.6.1999. године

СТОЈАНОВИЋ СТАНКО (55) обешен 10.7.1999. године

СТОЈКОВИЋ МИЛОРАДКА (36) силована и малтретирана преминула 11.7.1999. године

СТОЈАНОВИЋ САВА (60) рањен и од последица преминуо

ЖИВКО Н. (68) обешен 10.7.1999. године

БАСИЋ МИТРА (65) закована коцем за под своје куце и спаљена заједно са кућом

КОСОВСКА КАМЕНИЦА

СИМИЋ (Србе) МИЛИВОЈЕ (1928) наден измасакриран 19.6.1999. године

АРСИЋ (Новице) НЕНАД (1968) убијен 19.6.1999. године

ВАСИЋ НОВИЦА (50) убијен

СТОЈАНОВИЋ (Србољуба) МИОДРАГ (28) убијен СТАНКОВИЋ БЛАГОЊА (70) убијен секиром

АНТИЋ НЕГОВАН (33) и

ИЛИЋ НОВИЦА (38) киднаповани 31.7.1999. године, пронађени мртви 2.8.1999. године

СТЕВАНОВИЋ ЉУБИША (76) убијен

СТАНКОВИЋ ДОБРИНКА

ЖИВОЈИН ИЛИЋ (66) и његов син

МИОДРАГ ИЛИЋ (42) убијени 22.9.1999. године

АНТИЋ СТАНИЦА (76) заклана 19.9.1999. године

ЖИВИЋ ЗОРАН (33) убијен 24.9.1999. године

БУДИМИРОВИЋ СРЂАН (30)

СИМОВНОВИЋ ДРАГАН (32) и

ГИГИЋ БЛАГОЈЕ (30) убијени 6.9.1999. године

Н.Н. убијена 3.12.1999. године

Н.Н. (46) убијена 13.9.2000. године

ЈОВИЋ БРАНКО (70) масакриран 26.2.2001. године

ЈОВИЋ САВИТА (65) масакрирана секиром 26.2.2001. године

ДЕКИЋ ЗОРАН (32) убијен

МАРКОВИЋ СРЕТЕН убијен на бадњи-дан

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

ВАСИЋ САВА и

НИКОЛИЋ САША (1968) убијени 23.6.1999. године

НЕДЕЉКОВИЋ ЂУРЂА (65) надена мртва 13.10.1999. године

Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 13.10.1999. годинее

Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године

Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године

Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године

Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године

Н.Н. Србин убијен 1.12.1999. године

Н.Н. Српкиња старија особа и

Н.Н. такође старија Српкиња убијене 3/4.2.2000. године

ЈОКОВИЋ БОЈАН (20) убијен од белгијских војника КФОР-а 16.12.2000. године

МЛАДЕНОВИЋ ТРИФУН (46) угушио се од сузавца КФОР-а 16.12.2000. године

ВУКОЈИЧИЋ ВИОЛЕТА (62) убијена 19.4.2001. године

МИЛОВИЋ ДЕЈАН (35) убијен од данских војника КФОР-а 6.5.2001. године

МЛАДЕНОВИЋ ДРАГАН (45) убијен 23.6.2001. године

АНТОНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1958) нестао децембра 1999. године, тело пронађено новембра 2002. године

ГОЈБУЉА, ВУЧИТРН, БАБИН МОСТ

МИЛОВАНОВИЋ (Момчила) МИРКО (1973) убијен 27.7.1999. године

ЂОРЂЕВИЋ (Николе) МИЛАДИН (1953) убијен 27.7.1999. године

ШПИРИЋ/СПИРИЋ МИРОСЛАВ убијен

ДАНЧЕТОВИЋ ПАВЛЕ (45) убијен 10.10.1999. године

Н.Н. леш избачен из аута 16.10. 1999. године

ТРАЈКОВИЋ МИЛУТИН (30) преминуо од рањавања 31.5.2000. године

ПОДУЈЕВО

МИРОВИЋ СЛОБОДАН убијен 23.6.1999. године

ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН убијен

ЛАЗОВИЋ ДРАГОЈЛА (79) пронађена убијена 9.8.1999. године

ВОРОТОВИЋ РАДА убијена 29.7.1999. године

САРИЋ МАРКО убијен 19.7.1999. године

МИТРОВИЦ МИОДРАГ убијен

Н.Н. (74) Српкиња убијена 9.7.2000. године

МИЋУНОВИЋ ДУШАН (70) убијен, тело нађено 4.4.2001. године

ПРИЗРЕН

ЛУКИЋ ХАРИТОН (Радослав) убијен 14.6.1999. године

ВЕСЕЛИНОВИЋ СЛАВКО убијен 13.6.1999. године

ПУЦКОВИЋ БОСИЉКА (60) надена убијена 20.7.1999. године

ЦУЦУРОВИЋ МИЛОРАД (82) августа 1999. године обешен у подруму

ЈОВАНОВИЋ КРСТА и

ЈОВАНОВИЋ Н. његова жена, убијени у њиховом стану 26.7.1999. године

БАБАРОГИЋ ЦЕДА (95) и жену му

БАБАРОГИЋ ОЛГА (75) убијени 30.7.1999. године

ЕШИЋ ЈЕЗДИМИР и

НЕШИЋ ЂУРКА заклани у ноћи 12/13.8.1999. године

ШУРДИЋ ДРАГАН (1962) пронађен мртав априла 2001. године

ПОПОВИЋ РАТКО убијен 10.8.1999. године

МИТИЋ СТАНИСЛАВ (65) и

МИТИЋ ЈОВАНКА (60) и

ЈОВАНОВИЋ РАДОВАН (63) убијени а потом спаљени око 20.6.1999. године

БОЖОВИЋ СВЕТАЛА и њена ћерка

БОЖОВИЋ Н. убијене у својој кући

КРАСИЋ ВИНКО убијен

КРСТИЋ РАДЕ (Радослав) убијен

СТАМЕНКОВИЋ МАРИЦА

ФИЛИПОВИЋ ПАНТА

СИМИЋ ИЛИЈА

ЦЕПИЋ БОЖИДАР

РАДИВОЈЕВИЋ НИКОЛА (60) 27.6.1999. године нестао, тело пронађено 23.7.999. године

МИРЦЕВИЋ ВИТКО и

КРСТИЋ Н. супруг Слободанке Крстиц убијен 2.8.1999. године

НЕДЕЉКОВИЋ ДРАГИЦА убијена у колима на путу Бујановац-Гњилане

МАРКОВИЋ СТОЈАДИН (75) и његова жена

МАРКОВИЋ РАДА (75) надени убијени 20.8.1999. године

МИЛОВАНОВИЋ ЈОВАН убијен и леш нађен око 4.8.1999. године

СТАНИЋ МИЛАН измасакриран 7.8.1999. године

РАКИЋ БОСИЉКА убијена око 20.7.1999. године

НИКОЛИЋ НИКОЛЕТА (65) убијена пре 10.8.1999. године

СТОЈАКОВИЋ ЗОРАН (1959) убијен око 10.8.1999. године

ЈАНКОВИЋ ДЕЈАН (22) нађен мртав испред зграде у којој је становао

ТЕПИЋ БОЖИДАР убијен

СТАНКОВИЋ БОРКА (33) убијен крајем јула 1999. године ВАНДРЕЈЕВИЋ ЖАРКО и

Н.Н. возач ладе, убијени су када су војници немачког КФОР-а пуцали у возило око 14. јуна ВВДИМИЋ ЛЕЛА са черкицом од 6 месеци ДИМИЋЗОРИЦОМ запаљена је у старој кучи у центру Призрена 15.8.1999. године

Н.Н. жена стара 33 године нађена мртва око 15.8.1999. године

СТАРИЋА Н. заклана у Сувој реци и са њом још

СТАРИЋА Н. у Сувој Реци заклана

ТАЛИЋ МИРКО (70) и ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) убијени су 5.7.1999. године убијени у селу Дојнице изнад Призрена су затворени у једну кучу и запаљени:

СТОЈКОВИЋ ТРИФУН

СТОЈКОВИЋ НАТАЛИЈА

СТОЈКОВИЋ БОГДАН

СТОЈКОВИЋ ЖИВКА

РАДИВОЈЕВИЋ ТОМА

РАДИВОЈЕВИЋ МОМИРКА

СПАСИЋ ЈЕФТА

СПАСИЋ БОСИЉКА

АНТИЋ ЧЕДА

АНТИЋ МАРИЈА

СТЕВАНОВИЋ МИЛИЦА

СТЕВАНОВИЋ СЛАВИЦА

СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТА

НИКОЛИЋ ВАСИЉКА

ЂЕКИЋ СРЕЋКО

ЂЕКИЋ ДРАГА

ТОМИЋ ДЕСАНКА убијена, леш пронаден 28.8.

СТОЈКОВИЋ ВИТА (56) тело пронађено у речном кориту

СТОЈАНОВИЋ ВАЛДИМИРКА (62) убијен 27.8.1999. године

ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН (29) из Београда, убијен августа 1999. године

ЈОКИЋ ЗДРАВКО (67) убијен августа 1999.

СТОЈАНОВИЋ БОРКА убијена

СТОЈАНОВИЋ МИЛОРАД (1925) киднапован 16.7.1999. године

СТОЈАНОВИЋ ЖИВКА (1925) супруга горе поменутог, тела им есхумирана и идентификована 5.3.2003. године

ТАКИЋ АНА дете од 6 година, киднапована августа 1999. године, измасакрирано тело пронађено 1.9.1999. године

САВА, дете, убијено током 1999. године

УБИЈЕН 1 Србин и 1 Циганин око 28.8.1999. године

УБИЈЕН 1 православни човек из Македоније кад и претходни

Н.Н. Србин убијен, тело му пронадено 6.1.2000. године

Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине и

Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине, убијене 7.1.2000. године

РИСТАНОВИЋ МОМЧИЛО (1940) одведен 17/18.6.1999. године, пронађено тело тек марта 2001. године

ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО и супруга му

СРЕБРЕНКА киднаповани УНМИК и КФОР,су објавили да су обоје убијени

ОРАХОВАЦ, ВЕЛИКА ХОЧА

ГРКОВИЋ ПАНТА (67) убијен 22.6.1999. године

БИ(Е)ГОВИЋ НИКОЛА и БИ(Е)ГОВИЋ СИМО и БИ(Е)ГОВИЋ ЈОВАН сви нестали 16.6.1999. године, тела пронадена 22. 6.1999. године

Н.Н. избеглица из Крајине, убијен у Ораховцу

ПАВЛОВИЋ НЕБОЈША и МАНИТАШЕВИЋ МЛАЂАН тела пронашао КФОР децембра 1999. године

Н.Н. Србин убијен 12.12.1999. године

ВУКИЧЕВИЋ ЗОРАН подлегао ранама 16/17.12.1999. године

Н.Н. Српкиња умрла јер КФОР није хтео да је превезе до болнице половином јануара 2000. године

ЂАКОВИЦА

МИЛИЋ МОМЧИЛО (44) нестао, тело надено и идентификовано у Мердарима 14.3.2003. године

НИШЕВИЋ (НИШАВИЋ) ДЕСАНКА (55) нестала, идентификована са претходнима

ЈОВАНОВИЋ МИЛОРАД (1932) нестао 24.6.1999. године, идентификован са претходнима

БИБЕРЏИЋ ДРАГИЦА (1926) нестала 15.6.1999. године, идентификована са претходнима

ЦВЕТКОВИЋ ДУШАН убијен јуна 1999. године

КЛИНА

ВИДИЋ РАДОЈИЦА (70) убијен 20.6.1999. године

ВИДИЋ РАДИВОЈЕ (1923) убијен 20.6.1999. године

ВИДИЋ ЈОВАНА (1924) убијена 20.6.1999. године

ПЕШИЋ ЖИВКО (70) нестао 18.6.1999. године ВЕСИЋ ГЛИГОРИЈЕ (89) убијен 24.6.1999. године

ЗУВИЋ МИРКО (45) убијен 19.6.1999. године

МИЛОВАНОВИЋ РАДОСЛАВ (око 70), убијен 15.7.1999. године

БАЊАЋ ЗДРАВКО (око 70), убијен или умро од глади

ШУТИЋ ВУЦКО (68) и његова жена

ШУТИЋ ДОСТАНА нестали, највероватније убијени

ЛАЛИЋ ВОЈИСЛАВ (65) и његова жена

ЛАЛИЋ ЈЕЛЕНА нестали (највероватније убијени)

ЛАЛИЋ МИРОСЛАВА (80) и њен син

ЛАЛИЋ ЉУБОМИР (60) и његова жена

ЛАЛИЋ МИЛИЈАНА (60) сви нестали, највероватније убијени

МАРУШИЋ ЖИВКО (65) и жена му МАРУШИЋ ЦВЕТА – Вида обоје нестали, највероватније убијени

МАРУШИЋ МИЛИЦА (65) убијена или изгорела у кући 29.6.1999. године

ЛАЗАРЕВИЋ ДЕЈАН дечак од 19 година убијен на прузи

ЈЕРОМОНАХ СТЕФАН ПУЉИЋ киднапован 19.7.1999. године заједно са ВУЈОВИЋ ВУЈАДИНОМ (1951)

ИСТОК

ЂУРИЋ ПЕТАР убијен код џамије, сахрањен 24.7.1999. године

ВУЛИЋ РАДОЈЕ убијен

ВУЛИЋ МИХАИЛО – Микоња убијен

Н.Н. убијен

ВУЛИЋ ЂУРЂА-Ђуда убијена

СТОЈКОВИЋ ВЕРА убијена

СТОЈКОВИЋ РАДОЊА убијен

СТОЈКОВИЋ МИШКО убијен

КОРАЋ ДАРИНКА убијена

КОВАЧЕВИЋ ДАМЈАН (1940) убијен 21.8.1999. године

КОВАЧЕВИЋ МИЛИСАВ (1939) рањен, подлегао ранама 21.8.1999. године

ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО растргнут између два трактора

ЈОВАНОВИЋ БУДА (54) убијен у аутобусу 2.8.2000. године и са њим убијена

РАЈКОВИЋ ПЛАНА (53)

ЈУРЕТИЋ ВУЧЕТА (1929) нестао јуна 1999. године

БЕЛОШЕВИЋ (?) ВОЈИН (75) убијен 2.10.2000. године

ТОЛИШИЋ СРЂАН (19) убијен 11.12.2000. године

ПЕЋ И ОКОЛИНА

НОВАКОВИЋ ОЛГА (55), убијена са 4 убода ножем 24.7.1999. године

ВУЈОШЕВИЋ МИЛЕВА, убијена 27.6.1999. године

ЋИРКОВИЋ РАДОСЛАВА (54) и ЋИРКОВИЋ БОСИЉКА (76), силоване и убијене

ГАШИЋ МАРКО, масакриран

ДАШИЋ РАДОСЛАВ (45), највероватније убијен око 19.6.1999. године

КИЗИЋ ДРАГИША, убијен око 17.7.1999. године

ВУЛЕВИЋ БРАНКО (61), нађен масакриран и у распадању 7.7.1999. године

ВУКМИРОВИЋ Н., и

БУЛАТОВИЋ Н., убијени 18.6.1999. године, тела надена 27.6.1999. године

ПЕРОВИЋ МИЛО (16), убијен

СТАНОЈКОВИЋ БОРИСЛАВ, убијен

РАДЕВИЋ Н.?, убијен

РАЛЕВИЋ СРЕТЕН, убијен

РАЛЕВИЋ-РАДОВИЋ МИЛОШ, убијен секиром, преклан

ЈАНКОВИЋ НЕБОЈША, заклан

МИРИЋ МАРИЦА (36), силована па заклана 26.71999. године

САВИЋ ДРАГАН, наден мртав замотан у тепих

ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО, заклан

ЛЕКОВИЋ МИЛИВОЈЕ

ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН

СТНИШИЋ Н. и његов брат

СТАНИШИЋ Н. убијени метком у чело из близа

ЈАВЛИНОВИЋ БОЖАНА (80) и њен син

ЈАВЛИНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (55), нестали, највероватније убијени

БУКУМИРИЋ МИЛИЦА, повредена 10.8.1999. године, преминула 11. августа 1999. године

РАТКОВИЋ ВАСИЉКА, убијена

СТАНКОВИЋ БЛАГОЈЕ, убијен

СТАЈИЋ ТОМИСЛАВ, из Ниша убијен у камиону 12.6.1999. године

СТАЈИЋ (Томислав) ЖИВКО, из Ниша убијен са претходним

МАРКОВИЋ РАША, услед терора Шиптара, запалио своју куцу и себи одузео живот

ЦИРКОВИЋ МИЛОШ, бранио своју куцу и погинуо

НОВИЦЕВИЋ МИЛОРАД, убијен

МИРОВИЋ СЛОБОДАН, убијен 23.6.1999. године

КОМАТОВИЋ РАДОСЛАВ

ДАШИЋ БРАНИСЛАВ

ДАШИЋ ЈОВАНА

ДАШИЋ КОСТАДИН

ДАШИЋ РАДОСАВ

КРСТИЋ ДАНИЦА

КРСТИЋ ЉУБИЦА

МАЛАР НАТАЛИЈА

РАДОВНАОВИЋ МИЛОРАД

РАЈЦИЋ ЗВОНКО

РОМИЋ РАША

СТОШИЋ РАДОМИР и са њим

СТОШИЋ ЧЕДА и са њима

КОСТИЋ ФИЛИП, убијени у Белом Пољу око 21.6.1999. године

РАУНОВИЋ СЛАВКО (30), напустио Пећку Патријаршију 17.12.1999. године, пронађен 2.1.2000. године

У кући КОЈИЋ, у Пећи убијено је 10 Срба

Такође у Пећи спаљена 2 Србина

Два леша нађена код Дечана приликом чишћења терена од мина, око 30. априла 2001.године

УГЉАРЕ – ГЊИЛАНЕ

15 убијених Срба, идентификовани су МАРИНКОВИЋ (Милина) СЛОБОДАН

(1962), ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945), оба из Клокота; и ПЕКИЋ СТОЈАН

(1950), пронађени у масовној гробници Срба у селу Угљаре

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици

Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици

Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану

Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега

Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта

Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.

Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа

Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

СПИСАК КИДНАПОВАНИХ СРБА

Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку пошаљите нам на нашу емаил адресу admin@kosovo-metohija.com ).

ПРИШТИНА

  • МАРУЛОВИЋ БРАНКО, из Приштине, насеље Врањевац; нестао до 09.07.1999. године.
  • ПЕТКОВИЋ ГРАДИМИР, из приштинског насеља Улпијана; нестао 29.08.1999. године.
  • БИОЧАНИН ЉУБИСАВ (1950.), из насеља Врањевац; нестао 22.06.1999. године.
  • ТАСЕВ ТОМА (45), из Приштине, насеље Улпијана, улаз 8, стан 15; нестао 23.06.1999.године.
  • ПИЉЕВИЋ ПЕТРИЈА (1942.), из Приштине; одведена 28.06.1999. године.
  • ЦОШИЋ ЗОРАН (1943.); киднапован 28.06.1999. године.
  • ЦЕЛИЋ ИВАН (1959.); нестао 14.06.1999. године.
  • СТАМЕНКОВИЋ НЕНАД, из Девет Југовица.
  • ВУЈАЧИЋ СЛОБОДАН; нестао 17.06.1999. године.
  • ПЕТРУШИЋ ЛУКА, из Приштине; нестао 17.06.1999. године.
  • ПЕТРУШИЋ РАДМИЛА, из Загрмља; нестала 17.06.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ КРУНОСЛАВ.
  • ТОМАНОВИЋ др. АНДРИЈА (1936.), из Приштине; киднапован 24.06.1999. године.
  • ТОДОРОВСКИ АЛЕКСАНДАР САША (1970.); киднапован 25.06.1999. године.
  • БРУСАЋ НЕНАД; нестао 26.06.1999. године.
  • РАДИЋ МИЛАН; нестао 26.06.1999.године.
  • БУЉЕВИЋ МИЛЕ (1944.); нестао 25.06.1999. године.
  • РАДИЋ МИЛОШ, из Приштине.
  • РАДИЋ МИЛАН (1960.); нестао 25.06.1999. године.
  • СЕРДИЋ СТЕВО; нестао 18.06.1999. године.
  • ШАРАНОВИЋ СТАНКО (1953.); нестао 26.06.1999. године.
  • МИЛОШ (1938.); нестао 23.06.1999. године.
  • МИКИЋ ЛЕПОСАВА (1946.); нестала 23.06.1999. године.
  • КУЗМАНОВИЋ ЂОРЂЕ (1957.); нестао 21.06.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ МИЛОРАД; нестао у Приштини.
  • РАЈИЦИЋ ЗОРАН (1969.); нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • ДИМИЋ ДРАГАНА, из Приштине; киднапована пре 20.06.1999. године.
  • ДИМИТРИЈЕВИЋ ДРАГАН (1970.); нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛУТИН (1934.); нестао 12.06.1999. године.
  • МАСУЛОВИЋ МИОДРАГ (1961.); нестао 12.06.1999. године.
  • МАРКОВИЋ БРАНКО (1962.), из Приштине; нестао 12.06.1999. године.
  • ЂУКИЋ БРАНКО (1961.), из Приштине; нестао 15.06.1999. године.
  • РАЈКОВИЋ МИРЈАНА; нестала у другој половини јуна 1999. године.
  • РАЈКОВИЋ СЛАВОЉУБ; нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • РАЈКОВИЋ ВИОЛЕТА; нестала у другој половини јуна 1999. године.
  • ЖИВИЋ НЕНАД; нестао 16.06.1999. године.
  • ЦВЕТКОВИЋ ЖИВАДИН, из Приштине.
  • ИВАНОВИЋ МИЛЕТА; одведен 22.06.1999. године.
  • ИВАНОВИЋ ЈЕЛЕНА; одведена 22.06.1999. године.
  • СПАСИЋ ВЕЉКО (1959.), из ПРИШТИНЕ; нестао 20.06.1999. године.
  • МИРКОВИЋ (Илије) ЗОРАН, из Чанипа код Бруса; нестао 13.06.1999. године.
  • КОВАЦЕВИЋ НЕБОЈША (17), из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
  • ЂОРЂЕВИЋ СЛАВКО, из Приштине; киднапован у периоду измеду 14. јуна и 04. јула 1999. године.
  • СТОШИЋ БРАНКО, из Горње Махале у Горњој Брњици; нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • БАБИЋ Н., из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
  • СТЕВАНОВИЋ ДРАГАН (1958.), из Косова Поља; нестао 19.08.1999. године.
  • МАЈСТОРОВИЋ ИВАН (1981.), из Приштине; нестао 19.08.1999. године.
  • АНТИЋ ЗЛАТКО (1963.); нестао 28.07.1999. године.
  • СТЕВИЋ СЛАВИША (30); нестао 03.08.1999. године.
  • МИЛЕНКОВИЋ СВЕТИСЛАВ (1961.); киднапован 02.08.1999. године.
  • НЕДЕЉКОВИЋ ЗОРАН (1952.), из Приштине; нестао 24.08.1999. године.
  • СТАНКОВИЋ ТРАЈКО (55), из села Којловича; киднапован 11.08.1999. године.
  • СИМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1968.), из насеља Кицма; нестао 20.08.1999. године.
  • СПАСИЋ (драгољуба) ВЕЉКО, из насеља Сунчани Брег; киднапован 19.06.1999. године.
  • АЏИЋ ТОМИСЛАВ (1939.), из Приштине; нестао 25.07.1999. године.
  • АРСИЋ ВЛАДИМИР, из Грацанице код Приштине; нестао 28.06.1999. године.
  • БАРАЋ ЂУРО; нестао 28.06.1999. године.
  • БУДИМИР РАДЕ (1940.), из Приштине; нестао 02.08.1999. године.
  • ЦАНОВИЋ ЈЕЛЕНА (71), из Приштине, насеље Улпијана.
  • ЦУБАНОВИЋ ЂОКА (1950.), из Призрена; нестао 09.07.1999. године.
  • ДИНИЋ СВЕТОМИР (50), из Приштине; одведен 19.07.1999. године.
  • ЂОКИЋ ВЛАДИМИР (1946.), из Приштине; нестао 18.06.1999. године.
  • ЂУКИЋ БРАНКО, из села Девет Југовица код Приштине; нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • ГОРДИЋ МИЛОШ; одведен 12.07.1999. године.
  • ОСТОЈИЋ ВЕЉКО; одведен 12.07.1999. године.
  • ХАЈДЕРПАШИЋ НЕНАД; нестао 17.06.1999. године.
  • ИЛИЋ МИЛОРАД, из Приштине, насеље Дарданија; нестао поцетком јула 1999. године.
  • ИЗДЕРОВИЋ СЛАВИША (25), из Новог Пазара; киднапован 13.06.1999. године.
  • КРЊИЋ РАДОМИР.
  • ЈОВАНОВИЋ ВЛАДИМИР (1973.), из Приштине, улица Степе Степановица 40; киднапован 28.06.1999. године.
  • ЛУКИЋ СЛОБОДАН, из Приштине, насеље Купусиште, блок 4 стан 16; нестао након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
  • МАКСИЋ РАДОМИР, из Приштине, насеље Праскина Воденица, објекат Б, ламела 3, осми спрат.
  • МАРКОВИЋ НОВИЦА; киднапован у Приштини.
  • МИКИЋ Н. (жена, 18 година), из Приштине; нестала 24.06.1999. године.
  • МИКИЋ СВЕТОМИР, из Приштине; нестао 21.07.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ НИКОЛА, из села ЧарапиЋ, општина Љубовија; одведен 23.06.1999. године.
  • ЦАПАКИЋ ЦЕПО, из Љубовије; одведен 23.06.1999. године.
  • ОСТОЈИЋ МИРКО, из Двора на Уни.
  • ПЕТКОВИЋ др. НЕБОЈША (1958.), из Приштине; нестао 30.07.1999. године.
  • МИЛАНЦИЋ МИРО, из Приштине, насеље Улпијана; нестао 25.06.1999. године.
  • МИЛИЋ МИЛИЦА; нестала након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
  • МИЛИЋ МИЛОШ; нестао након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
  • НИКОЛИЋ ДЕЈАН, из Приштине; одведен 26.07.1999. године.
  • ПЕТРОВИЋ ВЕРА, из Приштине; нестала 15.06.1999. године.
  • ПИЛИПОВИЋ РАДЕ, из Приштине; нестао 04.08.1999. године.
  • ПРОТИЋ СВЕТИСЛАВ, из села Сушица код грацанице; нестао 21.07.1999. године.
  • РАИЦЕВИЋ ЗОРАН, из Приштине; нестао у насељу Врањевац.
  • РАКОЦЕВИЋ ПЕТАР (1968.), из села Девет Југовица код Приштине; нестао 12.07.1999. године.
  • РИСТИЋ БРАТИСЛАВ (1952.), из Приштине; одведен 12.07.1999. године.
  • РИСТИЋ МИЛОРАД, из Приштине.
  • СЕКУЛИЋ МИЛОШ, из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
  • СЕКУЛИЋ ГОРИЦА, из Приштине; нестала 25.06.1999. године.
  • СЕКУЛИЋ Н. (10), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
  • СЕКУЛИЋ Н. (7), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
  • СЕКУЛИЋ Н (5), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
  • ВСЕКУЛИЋ Н (2,5), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
  • СРДИЋ СТЕФАН; нестао 18.06.1999. године.
  • СРДИЋ СТЕВО (33), из Приштине, нестао 18.06.1999. године.
  • СТАМЕНКОВИЋ ЖАРКО (1969.), из села Девет Југовица код Приштине; нестао 22.06.1999. године.
  • СТОШИЋ НЕБОЈША, из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
  • ТАШЕВИЋ ЂОРЂЕ, из Приштине, улица Лоле Рибара 45; нестао у другој половини јуна 1999. године.
  • ТОДОРОВСКИ ДРАГАН, из Приштине; одведен 26.06.1999. године.
  • ТОПИЋ ЗОРАН, из Приштине; нестао 15.06.1999. године.
  • ВАСИЋ ДРАГОЉУБ (1932.), из Приштине; одведен измеду 17. и 18.07.1999. године.
  • МИЛЕНКОВИЋ СВЕТОМИР (37), из Приштине; киднапован 02.08.1999. године.
  • ЈЕШИЋ МАРКО; нестао у насељу Врањевац.
  • СТЕФАНОВИЋ ЈЕЛЕНА; киднапована у насељу Акташ.
  • ТОМИЦ ЦАСЛАВ (1942.), из Приштине; нестао 11.07.1999. године.
  • НЕДЕЉКОВИЋ ЗОРАН (1953.), из Приштине; киднапован 28.08.1999. године.
  • ПОПОВИЋ МИЛОРАД – МИЛИВОЈЕ (1956.), из Грацанице код Приштине; киднапован 31.08.1999. године.
  • ПЕТРОВИЋ МАРИЈА (1948.), из Приштине.
  • МАЈСТОРОВИЋ (Миодрага) ИВАН (1981.), из Приштине; нестао 19.08.1999. године.
  • ЂОРЂЕВИЋ ВЕСНА (1968.), из Приштине; нестала 16.12.1999. године.
  • МАРКОВИЋ ТОМИСЛАВ (1946.), из села Девет Југовица; киднапован 24.06.2000. године.
  • Н.Н.; нестала крајем 1999. године.
  • МЛАДЕНОВИЋ СТАНОЈКО (1960.); нестао 21.06.1999. године.
  • ТАСЕВ ТОМЕ (1954.); нестао 23.06.1999. године.
  • БАРАЋ ЂУРО (1965.9; нестао 28.06.1999. године.
  • ШКРИПАЋ ВЕРА (1927.); нестала поцетком јула 1999. године.
  • ЈАКШИЋ СВЕТИСЛАВ (1927.); нестао 05.07.1999. године.
  • МАРКОВИЋ ЗОРАН (1961.); нестао 11.07.1999. године.
  • ШАБИЋ ДИМИТРИЈЕ (1937.); нестао 16.07.1999. године.
  • ЖИВКОВИЋ ИЛИЈА (1943.); нестао 14.08.1999. године.
  • СТОЈКОВИЋ ДРАГАН (1951.); нестао 28.08.1999. године.
  • МАРТИНОВИЋ НИКОЛА (1969.); нестао 28.08.1999. године.
  • ЂОРЂЕВИЋ ДРАГАН (1950.); нестао 01.09.1999. године.
  • РИСТИЋ ВИШЕСЛАВ (1943.); нестао 05.09.1999. године.
  • ЦВИЈАНОВИЋ ЂОРЂЕ (1942.); нестао 06.10.1999. године.
  • МЛАДЕНОВИЋ ЗОРАН (1969.); нестао 25.11.1999. године.ГЊИЛАНЕ
  • СТАНКОВИЋ ДРАГАН (16), село Клобукар код Новог Брда, киднапован 04.07.1999. године.
  • СТОЈАНОВИЋ СТАНКО (52), село Клобукар; киднапован 04.07.1999. године.
  • ТАСИЋ СРЂАН, село Шилово; киднапован 04.07.1999. године.
  • ТАСИЋ ВУЦКО, село Шилово; киднапован 04.07.1999. године.
  • ЈАЦИМОВИЋ ДРАГАН, (1962.); киднапован 09.07.1999. године.
  • СТОЈАНОВИЋ СТАНИША, (1972.); нестао 10.07.1999. године.
  • РИСТИЋ МОМЦИЛО, (1955.), из Ливоца; нестао 09.07.1999. године.
  • ИВАНОВИЋВЕЛИЗАР, (1941.), из Пасјана; нестао 09.07.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ ЖАРКО; нестао око 3./4. 07.1999. године.
  • СИМОНОВИЋ СИНИША, (1950); нестао 10.07.1999. године.
  • ТОМИЋ ДРАГАН, из Ранилуга; нестао 10.07.1999. године.
  • ЗДРАВКОВИЋ ЂОРЂЕ, из Ранилуга ; нестао 10.07.1999. године.
  • ЗДРАВКОВИЋ ЗОРАН, из Ранилуга; нестао 10.07.1999. године.
  • МАКСИМОВИЋ ЦЕДОМИР, улица Бојанина 6/3; нестао 16.07.1999. године.
  • ПАРИЋ ЖИВОЈИН, село Трнићевце; нестао 17. 07. 1999. године.
  • МИХАЈЛОВИЋ СЛАЂАНА, улица Краља Петра бр. 194; нестала 18.07.1999. године.
  • ТИМОТИЈЕВИЋ ВОЈИСЛАВ, (1930); нестао 13.07.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ МИЦА; киднапован 23.07.1999. године.
  • ПАУНОВИЋ ЈОВИЦА, (1973.), из Пасјана; нестао 23. 07.1999. године.
  • АРСИЋ ДРАГАН, (1963.), из Пасјана; нестао 23.07.1999. године.
  • СТЕВИЋ ЗЛАТКО, (1967.), село Понеш; киднапован 17.07.1999. године.
  • СТОЈАНОВИЋ МОМЦИЛО, из села Макреш; отет 29.07.1999. године.
  • СТОЈАНОВИЋ ДРАГАН, из села Макреш; отет 29.07.1999. године.
  • РИСТИЋ СВЕТОЗАР, (1953.); нестао 29.07.1999. године.
  • РИСТИЋ ВИТОМИР, (1961.); нестао 29.07.1999. године.
  • СТАНКОВИЋ ДРАГИЦА (80), село Клобукар.
  • Баба ЂУРЂА (70), улица Ганета Јовановица бр. 1.
  • СТОЈКОВИЋ ВЛАСТИМИР; киднапован 01.07.1999. године.
  • ТОДОРОВИЋ ПЕДА, улица Момцила Трумпица; киднапован 02.07.1999. године.
  • ПЕТКОВИЋ ДРАГАН; киднапован 02.07.1999. године.
  • ДОБРИ Н.; киднапован 02.07.1999. године
  • ЦВЕТКОВИЋ ДРАГАН, из села Кметовца.
  • ФУРУНОВИЋ НЕБОЈША, из Гњилана.
  • СЛОБОДАН Н., из Павловца.
  • СТОЈАНОВИЋ ЗВОНКО, из села Кметовца.
  • ЈОРДАНОВИЋ ЂОРЂЕ, из села Кметовца.
  • ФИЛИПОВИЋ ЗВОНИМИР, из села Кметовца.
  • СТОЈКОВИЋ СЛОБОДАН, из Гњилана, Камник 3.
  • СИРИНИЋ-ЦВЕТКОВИЋ ВЛАСТА, из Гњилана, улица Бојанина.
  • РИСТИЋ СЛАВОЉУБ, (1963.), из Гњилана; нестао 05.07.1999. године.
  • САВИЋ ДРАГАН, из Гњилана.
  • СТОЈКОВИЋ РАДОМИР (66), из села Клокот; нестао.
  • ЈОВАНОВИЋ др. ЗОРАН, из Гњилана; нестао у првој половини јула 1999. године.
  • СТОЈАН ДЕНИЋ (66), из Гњилана; нестао 21.07.1999. године.
  • Н. Н. (13),
  • ЧЕДОМИР НИКОЛИЋ (59), из села Коретишта; киднапован и одмах убијен у селу Добрчане 02.11.1999. године.
  • ЛАЗИЋ БОЖИДАР (1930.), из села Жегра; нестао 15.06.1999. године.
  • ЛАЗИЋ ДУШИЦА (1930.), из села Жегра; нестала 15.06.1999. године.
  • ТАСИЋ САША (1964.); нестао 19.06.1999. године.
  • РИСТИЋ ДРАГАН (1963.); нестао 22.06.1999. године.
  • НЕДЕЉКОВИЋ БЛАГИЦА УБИЈЕНА У СЕЛУ ДОБРЧАНЕ 2000 ГОДИНЕ
  • САВИЋ ПЕТАР УБИЈЕН У БЛИЗИНИ СЕЛА КОРЕТИШТЕ, А СТОЈАНОВИЋ СТОЈАН РАЊЕН У НОГУ.
  • МЕТОДИЈЕВИЋ МИРОСЛАВ (1975.); нестао 25.06.1999. године.
  • СТЕВАНОВИЋ ЉУБИНКА (1927.); нестала поцетком јула 1999. године.
  • СТОИЉКОВИЋ БОЖИН (1920.); нестао поцетком јула 1999. године.
  • СТОИЉКОВИЋ СТАНИЈА (1925.); нестала почетком јула 1999. године.
  • РИСТИЋ СРБА (1956.); нестао 13.07.1999. године.
  • МИТРОВИЋ МИОДРАГ (1978.); нестао 30.07.1999. године.
  • СТОЈАНОВИЋ ТИХОМИР (1965.); нестао 17.08. 1999. године.
  • АНТИЋ СЛОБОДАН (1942.); нестао 24.08.1999. године.
  • СТЕВАНОВИЋ ЗОРАН (1964.); нестао 24.08.1999. године.
  • СТОЛИЋ ГРАДИМИР (1967.); нестао 25.08.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ ВИДА (1957.); нестала 13.10.1999. године.
  • БУСАТОВИЋ ЉУБИЦА (1923.); нестала 10.11.1999. године.ВИТИНА
  • МАРИНКОВИЋ СЛОБОДАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
  • ПЕКИЋ СТОЈАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
  • ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
  • ПИРИЋ ЉУБИША (1973.), из села Врбовац; нестао 08.07.1999. године.
  • АНТИЋ МИЛИСАВ (1971.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
  • АНТИЋСВЕТИСЛАВ (1968.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
  • АНТИЋ РАДОВАН (1977.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
  • ПЕТРОВИЋ БРАНЕ (35), из Витине.
  • ЂОРЂЕВИЋ ЖАРКО, из села Садовина код Витине; киднапован 14.06.1999. године.
  • ЈОВАНОВИЋ ГОРАН (1977.), из села Врбовца код Витине; нестао 30.07.1999. године.
  • МИТРОВИЋ ДРАГАН (23), из села Врбовца код Витине; киднапован 30.07.1999. године.
  • ДАЈИЋ РАДОВАН (1972.), из села Врбовца код Витине; киднапован 30.07.1999. године.
  • ЈАЦИЋ КОСТА (1943.); нестао 17.07.1999. године.
  • СТОЈКОВИЋ МИЛОРАД (1932.); нестао 22.07.1999. године.БРЊИЦА
  • ПОПОВИЋ МИЛОВАН (22), из Доње Брњице; нестао 28.07.1999. године.
  • ПОПОВИЋ ДРАГАН (38), из Доње Брњице; нестао 10.08.1999. године.
  • ПОПОВИЋ ПРЕДРАГ (1959.); нестао 10.08.1999. године.
  • ДУКИЋ МИОДРАГ (43).
  • БОРИЋ МЛАДЕН (31).КОСОВО ПОЉЕ
  • РИСТИЋ ДАВОР (1971.), из Косово Поља, улица Сердара Јанка Вукотића; нестао 22.06.1999. године.
  • СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТИМИР, из села Дојнице.
  • СТЕПИЋ ЗВОНИМИР (31)
  • БРЕГОВИЋ НИКОЛА
  • ДЕЈИЋ БОБАН
  • МАЈСТОРОВИЋ ДЕКАН (18)
  • СТЕВАНОВИЋ ДРАГАН (42) из Косова Поља, киднапован 19. августа 1999. године.
  • СТЕВИЋ МИЛАН
  • ЂУКИЋ ЗОРАН, нестао 04. новембра 1999. године
  • СТАНОЈЕВИЋ МИЛИДИЈА (80) из Обилица, стара и болесна, нестала је из своје куце у ноцу измеду 16. и 17. новембра 1999. године.
  • ПРОКИЋ ДЕЈАН (1979), нестао јуна 1999. године.
  • АЛЕКСИЋ ТОМО (1965), из Горњег Обриња, општина Глоговац. Нестао 8.6.1999. године.ЛИПЉАН
  • СТАНИШИЋ ЗОРАН, (1979), из села Словиње, општина Липљан. Киднапован је 22. јуна, у 13:30 цасова, испред своје куце.
  • ЂУКИЋ МИОДРАГ (1947), нестао 22.6.1999. године.
  • СЛАВКОВИЋ ДРАГОЉУБ (1956), из Липљана, нестао 22. јуна 1999. године.
  • ВАСИЋ МЛАДЕН (1964), сва тројица из села Рабовца). Нестали су 22.6.1999. године.
  • СТАНОЈЕВИЋ РАДЕ, (1938) из Липљана, киднапован 20.6.1999. године.
  • НЕДЕЉКОВИЋ СВЕТИСЛАВ, (1952) отет испред поште у Липљану 3. јула 1999. године.
  • ЖИВИЋ ВОИМЕР/ВЕЛИМИР (1927), нестао 8. јула 1999. године.
  • ЖИВИЋ ДРАГАН (1958), из села Старо Рујце, код Липљана. Нестали су 8. јула 1999. године.
  • СТОЛИЋ МИЋА, (1981) из Штимља, киднапован 12.7.1999. године.
  • ЂАНОВИЋ МОМИР
  • ЂАНОВИЋ СЛАВИЦА, из Липљана. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна.
  • ДУКИЋ АНКА, из Магуре, код Липљана. Нестала је у периоду измеду 14. и 19. јуна.
  • РИСТИЋ ПЕРА
  • ТАЛИЦ ВЕРА
  • БОРА Н., нестали су 10. јула.
  • АНДРЕЈЕВИЋ ДУШКО (1959), нестао у Липљану 11. јуна 1999. године.
  • РИСТИЋ НИКОЛА (1932), нестао 12. јула 1999. године.КОСОВСКА МИТРОВИЦА
  • МИЛЕНКОВИЋ РАЈКО (1954) из Лепосавица, из Старог Насеља. Нестао у
  • Косовској Митровици 14. 11. 1999. године
  • ВАСОВИЋ ДЕЈАН (1973) род. у Крагујевцу, нестао 11. августа 1999. године
  • ДЕНИЋ ЦВЕТКО (1962) нестао 17. јуна 1999. године
  • АВРАМОВИЋ МИЛОРАД (1960) нестао 19. јуна 1999. године
  • ЖИВКОВИЋ ТОДОР (1949) нестао 2. августа 1999. године
  • КРИВОКАПИЋ АРСЕНИЈЕ (1959) нестао 13. септембра 1999. године
  • МУРГАНИЋ ДУШАН (1953) нестао 9. марта 2000. годинеУРОШЕВАЦ
  • ЦАНГУЛОВИЋ СЛАВКО из Урошевца
  • СТОЛИЋ СЛОБОДАН (1944) из Штимља. Нестао је 15. јуна
  • ГРКОВИЋ ЈОВО из Урошевца, нестао у Сливову, 14. јуна 1999. године
  • РИСТИЋ ДРАГАН и његова супруга
  • РИСТИЋ МАРИЈА из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна
  • КОЛТОПЕВИЋНИВАК
  • КОЛТОПЕВИЋ ЗОРКА из села Гатње, код Урошевца. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна
  • ДАНЧЕТОВИЋ БОЖИДАР из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Из села је одведен 18.06.1999. године
  • ТРАЈКОВИЋ ДРАГАН нестао током јуна месеца
  • СТАНКОВИЋ БОЖИДАР из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Из села је одведен 18.6.1999. године
  • ЂОРЂЕВИЋ ЉУБОМИР и
  • ЂОРЂЕВИЋ РАДА са децом Сањом и Гораном из околине Урошевца.
  • Киднаповани су од стране ОВК 22.јуна
  • ЂОРЂЕВИЋ САЊА
  • ЂОРЂЕВИЋ ГОРАН
  • ЂОРЂЕВИЋ ПЕРИЦА (1968) нестао 23. јуна 1999. године
  • ВИТКОВИЋ БОРИВОЈЕ и
  • ВИТКОВИЋ СЛАВИЦА из Гњилана. Киднаповани су у центру Гњилана у периоду измеду 20. и 23. јуна
  • КОЦИЋ СТАНИСЛАВ из села Варош, нестао у селу Варош у периоду измеду 14. јуна и 4. јула
  • МАРКОВИЋ ДЕСИМИР
  • СТОЛИЋ НЕБОЈША нестао у Урошевцу, у периоду од 14. јуна до 4. јула
  • ЏУНГУРОВИЋ СТАНИША нестао у Урошевцу, у периоду од 14. јуна до 4. јула
  • ДЕЈАНОВИЋ ЦЕДА из Српског Бабуша у општини Урошевац. Из села је одведен у непознатом правцу 19. јуна
  • ИЛИЈА (презиме непознато)
  • МИЛОСАВЉЕВИЋ СЛАЂАН
  • ТАСИЋ ЉУБИНКА и
  • ТАСИЋ МИОДРАГ
  • ДАБИЋ МИЛОСАВ и
  • ДАБИЋ РАДМИЛА из Неродимља. Нестали су у периоду од 14-19. јуна
  • СТОЈКОВИЋ МИЛАН (1914) нестао 25. јуна 1999. године
  • СТОЈКОВИЋ ДАРИНКА (1921) нестала 25. јуна 1999
  • ДЕЈАНОВИЋ МИЛОРАД – РАДЕ (1929) из Кацаника и његова супруга, нестао 23. јуна 1999. године
  • ДЕЈАНОВИЋ ЈЕЛЕНА (1936) из Старог Кацаника, нестали 23. јуна 1999. године
  • ОБРАДОВИЦ МИОДРАГ (1947) нестао испред своје куце, 17. јуна 1999.године
  • ПАРЛИЋ ДИМО (1950) нестао 17. јуна 1999. године
  • КОТАРЧЕВИЋ СРЕТА (1952) нестао 17. јуна 1999. године
  • СТАНКОВИЋ РАДОЈКО (1936) нестао 26. јуна 1999. године
  • СТАЛЕТОВИЋ БОРИЛСАВ (1942) нестао 30. јуна 1999. године
  • ЗАБУНОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1931), нестао 15. јула 1999. године
  • ЗАБУНОВИЋ КРУНА (1931) нестао 15. јула 1999. годинеШТРПЦЕ
  • ДОГАНЏИЋ ДРАГАН (1971) из Штрпца. Отет је 21. јуна 1999. године
  • АНЂЕЛКОВИЋ ЖИВОЈИН (1949) из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године
  • АНЂЕЛКОВИЋ ИВАН (1973) син Живојина из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године ВЖИВКОВИЋ ВЛАСТИМИР (1942) радник из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године
  • РЕПИНОВИЋ МИЛОРАД (1924) пензионер из Готовуше. Киднапован је 24. септембра 1999. године
  • ЖИВКОВИЋ ПАУН (1947) просветни радник (директор школе у Урошевцу). Киднапован је у Урошевцу под пратњом КФОР-а, 28. септембра 1999. године СТОЈАНОВИЋ МАРКО (1946) Киднапован је у Урошевцу под пратњом КФОР-а, 28. септембра 1999. годинеПРИЗРЕН
  • СТЕВАНОВИЋ ЉУБИСАВКА (1936) из Призрена, нестала 20.7.1999. године
  • БУРЦИЋ ДРАГАН припадник Војске Југославије, Нестао измеду 13. и 14. јуна
  • МАРКОВИЋ НОВИЦА и његов брат
  • МАРКОВИЋ Н. нестали су у другој половини јуна
  • МАРКОВИЋ ЗОРАН нестао код Суве Реке 13. јуна
  • БОЈИЋ ДРАГОЉУБ нестао код Суве Реке, 13. јуна
  • НЕДЕЉКОВИЋ ЉУБИША (1957)
  • НЕДЕЉКОВИЋ ЛЕПОСАВА (1953) из Суве Реке, нестали су непознатог датума
  • МИЛИВОЈЕВИЋ ГОРАН (1978) из Севојна, нестао 23. јуна 1999. године
  • КОВАЦЕВИЋ ДРАГАН (1952) из Злакуса код Ужица. Нестали су 23. јуна
  • РАДОЈКОВИЋ ВЕЛИМИР (1947) из Скопља. Коднапован је 16. јула ВСТАНКОВИЋ ТОДОР (1947) и
  • ТРАЈКОВИЋ ДРЈАН (1970) Нестали су у Сувој реци 13. јуна
  • ТОДОРОВИЋ МАРКО (1952), из Куршумлије. Нестао је 21. јула
  • МИРИЋ МЛАДЕН (1949) Нестао је 28. јуна 1999. године
  • БИЈЕЛИЋ (Вишеслава) МАРКО
  • МАРКОВИЋ РАДА и
  • МАРКОВИЋ СТОЈАДИН Нестали су измеду 23. и 30. августа 1999. године
  • ПИРКОВИЋ СРЕЦКО (1931) нестао 20. јуна 1999. године
  • ПИРКОВИЋ ТОМИСЛАВ (1937)
  • ТОКИЋ ВЕСЕЛИН (71)
  • АНЂЕЛКОВИЋ СТОЈАН-СТАЈКО (47)
  • ЈОВАНОВИЋ ДЕЈАН
  • АРСИЋ ЈОВАН (33)
  • ЈОВАНОВИЋ ТОМИСЛАВ (1955) нестао у понедељак 01. новембра 1999. године
  • АНТИЋ Н. нестао у јулу
  • ШУРДИЋ ДРАГАН (1962), нестао 18. августа 1999. године
  • ИЛИЋ ИЛИЈА (1951), нестао 14. јуна
  • СИМОНОВИЋ НЕНАД (1954) нестао 16. јула 1999. године
  • ЂУКАНОВИЋ Н. отац и
  • ЂУКАНОВИЋ Н. син (30) киднаповани
  • ПАТРГОНИЋ ТИХОМИР (84) нестао
  • РИСТИЋ АНЂЕЛКО нестао јуна 1999. године
  • РИСТИЋ ЈОВАНКА нестала јуна 1999. године
  • РИСТИЋ МИЛЕВКА (1950) нестала јуна 1999. године
  • РИСТИЋ МИРКО (1948) нестао 11. јуна 1999. године
  • ЈОВАНОВИЋ ЈОВАН (1928) село Лешане, нестао 11. јуна 1999. године
  • ПЕТКОВИЋ ДЕСАНКА (1941) село Сува Река, нестала 12. јуна 1999. године
  • КАРАНОВИЋ ДУШКО (1956) нестао у Сувој Реци, 12. јуна 1999. године
  • КАРАНОВИЋ СЊЕЖАНА (1965) нестала у Сувој реци 12. јуна 1999. године
  • ЈАНИЧИЈЕВИЋ СТАНИМИР (1941) из Горњег Села, нестао 13. јуна 1999.
  • године
  • ЖИВАНОВИЋ СВЕТЛАНА (1955) из Мушитишта, нестала 14. јуна 1999. године
  • ПАНТАЛОН ЂОРЂЕ (1969) нестао 15. јуна 1999. године
  • ВИЛИЧКОВИЋ БИСЕРКА, (1952), нестала 15. јуна 1999. године.
  • НОВОИЋ СТАНКА (1935), село Љубениц, нестала 16. јуна 1999. године.
  • ЦРЕВАР ДУШАН, (1968), нестао 20. јуна 1999. године. ВМИЛЕНКОВИЋ МОМИР, (1947), нестао 28. јуна 1999. године.
  • ЈЕФТИЋ БУДИМИР, (1927), нестао поц. јула 1999. године.
  • БЛАГОЈЕВИЋ СРЕЦКО, (1940), нестао 2. јула 1999. године.
  • ИЛИЋ ПЕТАР )1982), из Гоњег Села код Призрена, нестао 9. јула 1999. године.
  • ЂУКАНОВИЋ ДРАГОМИР, (1927), нестао 12. јула 1999. године.
  • ЂУКАНОВИЋ ЈОВИЦА, (1955), нестао 12. јула 1999. године.
  • СТАНЦИЋ МИЛАН, (1945), нестао 25. јула 1999. године.
  • ЗЕКОВИЋ ВОЈИСЛАВ, (1941), нестао 29. јула 1999. године.
  • ПАТРНОГИЋ ТИХОМИР, (1915), нестао 1. септембра 1999. године.
  • ОГАРЕВИЋ БОЖИДАР, (1923), нестао 29. октобра 1999. године.ДОЊИЦЕ – ПРИЗРЕН
  • СТЕФАНОВИЋ МИЛИЦА (79).
  • СТЕВАНОВИЋ СЛАВИЦА (40).
  • СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТИМИР, (1979), нестао 12. јуна 1999. године.
  • АНТИЋ ЦЕДОМИР (70).
  • АНТИЋ МАРА (70).
  • НИКОЛИЋ БОЖИДАР (75).
  • НИКОЛИЋ БОСИЉКА, (1928), нестала 17. јуна 1999. године.
  • ЂЕКИЋ ДРАГА (70).
  • ЂЕКИЋ СРЕЦКО (50).
  • СПАСИЋ ЈЕФТА, (1927), нестао 25. јуна 1999. године.
  • СПАСИЋ БОСИЉКА, (1929), нестала 24. јуна 1999. године.
  • РАДИВОЈЕВИЋ ТОМИСЛАВ (70).
  • РАДИВОЈЕВИЋ МОМА (70).
  • СТОЈКОВИЋ МИРКО.
  • СТОЈКОВИЋ ЖИВКА, (1929), нестала 27. јуна 1999. године.
  • СТОЈКОВИЋ ТРИФУН (90).
  • СТОЈКОВИЋ НАТКА.
  • БОГДАН Н.
  • РИСТАНОВИЋ МОМЧИЛО, (1940), нестао 24. јуна 1999. године.ОРАХОВАЦ
  • ГРКОВИЋ СВЕТИСЛАВ – СВЕТА, (1933). Киднапован је 16. јуна 1999. године.
  • ВИТОШЕВИЋ МАРКО, (1939). Отет је из своје куце 16. јуна.
  • ПЕЛЕВИЋ РАТКО (64), отет из куће
  • ДЕДИЋ БОБАН, (1963). Киднапован 18.6.1999. године.
  • ВИТОШЕВИЋ СИНИША, (1959), отет из своје куће 22. јуна 1999. године.
  • ВИТОШЕВИЋ МАРКО, (1938), нестао 16. јуна 1999. године.
  • МАЈМАРЕВИЋ ГРАДИМИР, (1945).
  • БУЛИЋ БУДИМИР, (1950). Одведен је из свог стана 18. јуна.
  • ГРКОВИЋ ЉУБИША, (1955)
  • ЈЕФТИЋ МИЛИЦА (1933), ИЗ Ораховца, нестала 27. јуна.
  • КАЖИЋ СТАНИША, (1960).
  • ПЕЛЕВИЋ ПЕКА, ВБЕГОВИЋ БЛАЖО. Губи му се сваки траг 16. јуна 1999. године.
  • КРСТИЋ СНЕЖАНА (30).
  • ПЕЛЕВИЋ ЦВЕТКО, (1935), из Ораховца. Одведен је из куце 16. јуна.
  • МИЉКОВИЋ ТИХОМИР, (1927). Из Ораховца, одведен из куце 16. јуна.
  • ШТРБАЋ МАРИЦА. Сваки траг јој се губи 16. јуна 1999. године.
  • ВЕЛИМИРОВИЋ МИХАЈЛО (55), избеглица из Хрватске, са боравком у
  • Ораховцу. Киднапован је 18. јуна.
  • МАВРИЋ МЛАЂАН, (1964), из Велике Хоце. Нестао 12.10.1999. године.
  • БАОШЕВИЋ БУДИМИР, (1944), нестао 29. октобра 1999. године.
  • СТОЛИЋ ГОРАН, (1974) нестао 29. октобра 1999. године.
  • ДЕДИЋ НЕГОВАН, (1967), нестао 29. октобра 1999. године.
  • МИЛЕНКОВИЋ СТАНИША, (1953), нестао 29. октобра 1999. године.
  • МОЈЦИЋ ЗВЕЗДАН, (1973) из Ораховца, нестао 29.10.1999. године.
  • ЈОШАНОВИЋ КРУНИСЛАВ, (1937), нестао 11. јуна 1999. године.
  • СИМИЋ АРСА, (1924), нестао 19. јуна 1999. године.
  • МИТИЋ ЈОВАНКА, (1939), нестала 13. јула 1999. г
  • МИТИЋ СТАНИСЛАВ, (1933), нестао 13. јула 1999. године.
  • ЈЕЛИЋ МАРКО, (1968), нестао 9. августа 1999. године.
  • ЛУКИЋ РАДИВОЈЕ, (1969), нестао 27. децембра 1999. године.
  • РАШИЋ МИЛОРАД, (1957), нестао 19. децембра 1999. године.
  • ПАТРНОГИЋ ДУШАН, из Велике Хоче, отет од Шиптара 17. јула 1998. године.ПОДУЈЕВО
  • МИЛАЧИЋ МИРОСЛАВ из села Беловац, код Подујева.Киднапован је у периоду од 14. до 24. јуна
  • МИЛОВАНОВИЋ СМИЉКО (42) заробили су га припадници ОВК 21. маја
  • МИЛАЧИЋ ЉУБИШАВУЧИТРН – ГОЈБУЉА
  • КОРДИЋ ЈОВИЦА и
  • АЛТИЋ СЛОБОДАН из Вуцитрна. Нестали су у Вучитрну, у периоду између 14. јуна и 4. јула
  • ЈОЦИЋ (Луке) СРЂАН (1969) из села Баљске, киднапован 22. августа 1999. године
  • САВИЋ (Павла) ЉУБОДРАГ (1947) из Гојбуље, нестао половином јуна 1999. године
  • МИХАЈЛОВИЋ (Ненада) БРАНИСЛАВ (1971) из Гојбуље, киднапован од у својој уци у Гојбуљи 25.5.1999. године
  • МИХАЈЛОВИЋ (Ненада) ВЛАДИМИР (1978) нестао 25. јуна 1999. године
  • МЛАДЕНОВИЋ (Драга) ВЛАДИМИР (1972) из Новог Села код Вучитрна, нестао 25. јуна 1999. године
  • БАЛТИЋ СЛАВОЉУБ из Вучитрна. Последњи пут виден 15. јуна
  • БРАКУС ДУШАН (1927) из села Недаковац, код Вучитрна, нестао 19. јуна 1999. године
  • ВУКМИРОВИЋ МИЛОВАН (роден 1946) из села Граце, код Бабиног Моста. Киднапован је у суботу 9.10.1999. године
  • ПОПОВИЦ ПЕТАР (1935) нестао 14. јуна 1999. године
  • ЈАНАЧКОВИЋ ЋИРИЛО (1917) из Новог Села Мадунског, нестао 15. јуна 1999. годинеПЕЋ
  • СТАНИШИЋ ЗОРАН из Пећи
  • ДОНЦИЋ ЛУКА из Пећи
  • ДОНЦИЋ СЛОБОДАН из Пећи
  • ДОНЦИЋ СНЕЖА из Пећи
  • ДРАГОВИЋ ДРАГАН из Пећи
  • ДРАГОВИЋ ДУШАН из Пећи
  • ДРАГОВИЋ МИЛОСАВКА из Пећи
  • ДРАГОВИЋ ПРЕДРАГ (1950) нестао 22. јуна 1999. године
  • ДУЈЧИЋ МИШО из Пећи
  • ЂОКИЋ ИВАН (1959) из Пећи
  • ЂУРИИЋ ВУЦЕТА (1928) из Белог Поља код Истока
  • ПЕШИЋ ДУШАНКА из Истока
  • РАДНИЋ РАДОВАН из Истока
  • РОЛИЋ ВЕЉКО из Пећи
  • САВИЋ ЈОВИЦА из Пећи, отет 19. јуна
  • САМАРЏИЋ ЛУКА из Пећи
  • ИЛИЋ ДЕСА (1945) из Пећи, нестала 12. јуна 1999. године
  • ЦУПИЋ БРАНКО (1952) одведен из куце 24. јуна
  • ЈОЦИЋ ДУШАН (1975) из Пећи. Одведен 18. јуна 1999. године
  • ДАШИЋ ДРАГАН (1962) из Пећи, нестао 18. јуна 1999. године
  • ЂИКАНОВИЋ ЈОВА из Пећи, одведен из стана 25. јуна
  • ЂОКИЋ МИОДРАГ из Пећи. Нестао у периоду између 19. и 23. јуна
  • КРСТИЋ МАКСИМ (1954) из Пећи. Киднапован 19. јуна у Пеци
  • ЂУРИЦИЋ МИЛИВОЈЕ (1937) нестао 19. јуна
  • ПЕТРОВИЋ РАДОЊА (1935)
  • ГРУЈИЋ БРАНКО (1936) из Пеци. Ухапшен је 18. јуна у Пеци
  • ГРУЈИЋ МИЛОРАД (1957) Ухапшен 18. јуна 1999. године
  • ДАШИЋ ДУШАН
  • ДАШИЋ ЈОВАНКА
  • ЈАШОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1936) Последњи пут је виден 20. јуна
  • ЈЕВРИЋ МИЛОШ (1939) Последњи пут је виден 19. јуна
  • ЈОВАНОВИЋ МИРА Ј
  • ОВАНОВИЋ РАНКА
  • ЈОВАНОВИЋ РАНКО
  • КАРАЋ МИЛУТИН (1946) нестао је у Пеци око 15. јуна 1999. године
  • ВКАЗАЋ МИЛУТИН (43) Нестао19. јуна
  • ЛАЛИЋ ЉУБО (60)
  • ЛАЛИЋ МИРОСЛАВА (80)
  • ШУТИЋ ВУЦКО (1931) из Штупеља, нестао 26. јуна 1999. године
  • ШУТИЋ ДЕСАНКА
  • ШУТИЋ ЖИВКО
  • ШУТИЋ МИЛИЦА
  • ШУТИЋ СВЕТО
  • ЛАЛИЋ СПАСОЈЕ (1950) УНИФОРМИСАНИ Албанци су га ухапсили 18. јуна
  • ЉУШИЋ СТАНОЈЕ (1936)
  • ЉУШИЋ ЦЕНКА
  • МАРТИНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1924) из Пеци. Киднапован је у току дана, 24. јуна
  • МАРТИНОВИЋ ЗОРКА
  • МЕМАРОВИЋ ЂОРЂЕ
  • МИЛОСАВЉЕВИЋ ЉУБОМИРКА – ЉУПКА
  • МИЛОСАВЉЕВИЋ ВЛАДИМИР
  • МИЈАТОВИЋ ЗОРА
  • НЕДЕЉКОВИЋ ВЛАСТА
  • НЕДЕЉКОВИЋ РАНКО
  • СТОЈКОВИЋ ЂУРКА
  • НОВАКОВИЋ МИЛОРАД
  • РАДЕВИЋ БОГДАН (1936) нестао 24. јуна 1999. године
  • РАДЕВИЋ МИЛОШ (1947) нестао 25. јуна 1999. године
  • РАДЕВИЋ БРАНКО и
  • РАДЕВИЋ Н.
  • ШКЕМБАРОВИЋ МИОДРАГ из Пећи. Нестао у ноћи измеду 21. и 22 јуна
  • ШОШКИЋ МИОДРАГ (1955) нестао у пећи, 19. јуна 1999. године
  • ТОШКОВИЦ ЂОРЂЕ, (1924)
  • ВУЛЕВИЦ ВЛАДО, (1938)
  • БОГИЦЕВИЋ (Глогорија) ДУШАН (1931)
  • БОГИЦЕВИЦ МИЛИЦ,
  • ВУКЦЕВИЋ (Миле) СПАСА
  • ВУЛИЋ АЦО
  • ВУЛИЋ МИШКО
  • ВУЛИЋ ТАЦА
  • СТАНКОВИЋ МИОДРАГ (1954) из Пеци, отет 23. јуна
  • ГОЈКОВИЋ РАДОТА (1929) нестао поцетком јула
  • ГОЛУБОВИЋ ЗОРАН (1963) отет 23. јуна
  • ГРУЈИЋ БРАНКО киднапован је 18. јуна
  • ЈОЦИЋ ДУШАН из Пеци отет 8. јуна
  • КАРЋ МИЛУТИН из Пеци отет 19. јуна
  • ЛАЗОВИЋ ПЕРО
  • ПОПОВИЋ ДРАГАН род. 2.2.1960. године. нестао јуна 1999. године
  • КОРАЦ МИРКА (1934) село Зац, нестала 12. јуна 1999. године
  • ВУЛИЋ МИОДРАГ (1959) из Истока, нестао 12. јуна 1999. године
  • ВУЛИЋ РАДОЈЕ (1928) нестао 12. јуна 1999. године
  • ВУЛИЋ СТАНИЦА (1940) нестала 12. јуна 1999. године
  • ВУЛЕВИЋ БРАНИСЛАВ (1937) из Главацице, нестао 13. јуна 1999. године
  • ЋИРКОВИЋ ВАСИЉКА (1920) нестала 15. јуна 1999. године
  • ВУКОВИЋ МИЛИВОЈЕ (1938) нестао 15. јуна 1999. године
  • ЗОГОВИЋ РАДЕНКО (1953) нестао 16. јуна 1999. године
  • РАДМИЋ РАДОВАН (1955) нестао 16. јуна 1999. године
  • НОВОВИЋ ЦВЕТКО (1924) село Набрде, нестао 16. јуна 1999. године
  • ЂУРИЦ ЉУБОМИРКА (1937) нестала 17. јуна 1999. године
  • НОВОВИЋ ГОРАН (1965) нестао 17. јуна 1999. године
  • ПЕТКОВИЋ ДРАГАН (1957) неста о17. јуна 1999. године
  • ПЕТКОВИЋ ЗОРАН (1953) нестао 17. јуна 1999. године
  • ЈАНКОВИЋ НЕБОЈША (1962) нестао 18. јуна 1999. године
  • САВИЋ ЈОВА (1948) нестао18. ЈУНА 1999. године
  • НОВИЧЕВИЋ МИЛОРАД (1949) нестао 21. јуна 1999. године
  • ЈЕРЕНИЋ МИЛИВОЈЕ (1928) нестао 27. јуна 1999. године
  • СЕНИЋ ВАСИЛИЈЕ (1936) нестао 27. јуна 1999. године
  • ПЕРОВИЋ ЖАРКО (1945) нестао 27. јуна 1999. године
  • МИКУЛИЋ РАДЕ (1930) нестао 28. јуна 1999. године
  • ПЕЈОВИЋ САВКА (1922) нестала поцетком јула 1999. године
  • ВУЈИСИЋ МИЛОШ (1942) нестао 15. јула 1999. године
  • СТЕВИЋ СМИЉАНА (1929) нестао 20. јула 199. годинеКЛИНА
  • ЈОВАНОВИЋ БОЖАНА (1927) нестала 17. јуна 1999. године
  • ЈОВАНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1953) нестао 17. јуна 1999. године
  • ПАВЛОВИЋ БОРИВОЈЕ
  • ПАВЛОВИЋ МИЛОВАН,(1936) нестао 15. јула 1999. године. И његов син
  • ПАВЛОВИЋ РАДОШ (1961) Киднаповани су у ноци измеду 15. и 16. јула
  • ПЕЈЦИНОВИЋ СЛОБОДАН роден 10. марта 1980. године
  • ДОНЦИЋ ИЛИЈА (1964) нестао 23. августа 1999. године. и његова мајка
  • ДОНЦИЋ МИЛЕНА (1937) нестали су 23. августа 1999. године
  • ОМЕРАГИЋ ЛИДИЈА (1952) нестала 30.6.1999. године
  • ЛАЛИЋ ЈЕЛЕНА (1938) нестала 17. јуна 1999. године
  • ЛАЛИЋ ВОЈИЛСАВ (1935) нестао 17. јуна 1999. године
  • ПЕШИЋ ЖИВКО (1923) нестао 18. јуна 1999. године
  • СТЕВАНОВИЋ ДРАГИЦА (1936), нестала 26. јуна 1999. године
  • СТЕВАНОВИЋ СТАНОЈ (1930) нестао 26. јуна 1999. године
  • МИКИЋ Н. и супруга му
  • МИКИЋ Н. нестали јуна 1999. годинеЋАКОВИЦА
  • ЦОНОВИЋ СРЕТЕН
  • ЈАЊИЋ СЛОБО
  • ФОЛИЋ ВЕЉКО (1949)
  • ПЕТРОВИЋ МИЦА (1937) нестао 8. јула 1999. године
  • ПЕТРОВИЋ РАДМИЛА (1938) из Ђаковице, одведени 8. јула 1999. године
  • РАДОВАНОВИЋ МИЛОРАД и његова жена
  • РАДОВАНОВИЋ ЗОРКА нестала 15. јула
  • РАКИЋ РАДОВАН нестао је око 7. јула
  • ДЕДИЋ МАРЈАН (1955) нестао 18. јуна 1999. године
  • СТАЛЕТОВИЋ МАРИЦА
  • СТАЛЕТОВИЦЋ МИЛАН
  • МАРИНКОВИЋ ГОРАН (1972) нестао у с. Лабљане 19. јуна 1999. године
  • МИЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (1961)
  • ПАВИЋ ЖИВОЈИН (1951)
  • КРСТИЋ МИЛИВОЈЕ (?) нестао јуна 1999. године
  • КРСТИЋ ВИЛКА (?) НЕСТАЛА ЈУНА 1999. године
  • ГАГОВИЋ РАДЕ (1955) нестао 12. јуна 1999. године
  • ПЕТКОВИЋ ЖИВКО (1938) нестао 12. јуна 1999. године
  • ЛАЗАРЕВИЋ ЈОВАН (1912) нестао У Ђаковици 14. јуна 1999. године
  • ЛАЗАРЕВИЋ ЉУБИЦА (1924) нестала у Ђаковици 14. јуна 1999. године
  • ЈОВАНОВИЋ ИЛИЈА (1928), нестао у Ђаковици 7. јуна 1999. године
  • ГАГОВИЋ РАДЕ (1955) нестао 12. јуна 1999. године
  • ПЕТКОВИЋ ЖИВКО (1938) нестао 12. јуна 1999. године
  • СТАНОЈЕВИЋ МИЛОШ (1926) нестао 12. јуна 1999. године
  • ПАВЛОВИЋ БОРА (1927) из Децана, нестао 15. јуна 1999. године
  • КОСТИЋ МАРКО (1940) нестао 15. јуна 1999. године
  • СОБА ВИДОСАВА (1930) нестала 15. јуна 1999. године
  • ВУКАШИНОВИЋ РАТКО (1935) нестао 17. јуна 1999. године
  • ИЦЕВИЋ МИЛКА (1926) нестала 19. јуна 1999. године
  • ШЦЕПАНОВИЋ СТАНКА (1930) нестала 19. јуна 1999. године
  • ПЕТРОВИЋ СЛОБОДАН (1965) нестао 20. јуна 1999. године
  • АНТОНИЈЕВИЋ ЗОРАН (1967) нестао 23. јуна 1999. године
  • ВЕКИЋ МИЛИЦА (1940) нестала 1. јула 1999. године
  • ПЕТРИЦЕВИЋ ДРАГИЦА (1926) нестала 5. јула 1999. године
  • МЕДЕНИЦА БРАНКО (1942) нестао 26. јула 1999. године

РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА

“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година. „Глас“ први објављује целовит
„филм догађања“o Ђорђу Мартиновићу. Када је постао познат светској јавности, прва информација објављена је чeтвpтoг маја 1985 године, у „Политици“. Гласила је:

„Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац пpвoг маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана.
Ово злодело извршили су шиптарски терористи“.
Та вест пукла је као гром из ведра неба у тада узаврелој косовској и југословенској стварности. Данас може слободно да се каже, она је била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице, годину и по дана касније.

Редакција „Гласа“ објављује поводом вести о смрти Ђорђа
Мартиновића детаље који до сада никада нису објављени а који увелико одговарају на истину која је скривана од јавности.

Чињенице су следеће:

Ђорђа Мартиновића су пpвoг маја у тpинaecт часова шиптарски
терористи сачекали на њиви Japугa и набили га на колац. На врху колца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве. С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштинску болницу, где је хитно обављена операција. У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају,Ђорђу Мартиновић долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!?”
Новак Ивановић ће, у исповести за часопис „Интервју“ после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин.

Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет лекара
oд угледa, на челу са доктором Ћерамилцем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Тражи се супервештачење и на том вештачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер- супер вештачење од словеначког академика Јанеза Малчинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће! На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код др Питера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малчинског који му прети „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

Цео случај, иначе, данас може да се каже, водио је тадашњи
министар унутрашњих послова СФРЈ Стане Доланц. Остаће запамћено да је министар тадашњих унутрашњих послова СФРЈ, Стане Доланц на Телевизији Љубљана 1987 године изјавио :

„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је
утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио xаракири”, peкao je Доланц, уз широки осмех.

Такође је данас за објављивање да је савезни јавни тужилац
Милош Бакић, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића био“одликован високим одликовањем“; да су људи из правосуђа Вукашин Трумпић и Градимир Поповић били на ВМА и тешко болесном Мартиновићу изнуђивали признање – наравно уз присуство полиције. Да је све то дозволио генерал Владимир Војводић, тада начелник ВМА у Београду; да je његов помоћник Срђан Крстинић, потоњи адмирал у војсци Фрање, инсистирао да се Ђорђе Мартиновић избаци са ВМА.
О томе је сведочио др Станислав Никић, тада шеф oдeљeњa зa Неуропсихијатрију, на ВМА. Да је Бранко Мамула, адмирал, остао нем на писмо и молбу Добрице Ћосића да се случај разјасни. Да је генерал Милан Даљевић из Управе ССНО, тврдио да војска с тим случајем нема никакве везе. Да је генерал Петар Грачанин, министар унутрашњих послова СФРЈ после Доланца, тражио да се закључи предмет Ђорђа Мартиновића.

Други општиншки суд у Београду донео је 1990. године, по тужби
Ђорђа Мартиновића, пресуду којом се држава обавезује да му због нанетих увреда и тенденциозног скривања истине исплати одштету од око cтo xиљaдa немачких марака. Mеђутим, ни после толико година пресуда још није оснажена нити је Мартиновићу и његовој породици, (супруга, три сина, ћерка и десеторо унучади) икада исплаћена одштета.
Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић,
„Страх од истине“ и „Оптужујемо“, истиче да филмови никада нису приказани на Радио-телевизији Србије” због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелића”.
“Иако је Бајић неколико пута позиван да донесе филмове, њихово емитовање је увек отказивано у последњи час.”Бајић сваке године првог маја пише отворено писмо Слободану Милошевићу у коме га подсећа да држава ни после пeтнaecт година још није званично обеснажила лажи о Мартиновићу упркос тврдњама домаћих и светских експерата како је са медицинског становишта немогуће да човек сам себи нанесе тако тешку повреду.
„Филмови нису национално обојени и не баве се албанским
сепаратизмом, већ напротив, монструозним притисцима и лажима којима се држава послужила да би нас у оно време уверила како је на Космeту тобоже све у реду”.

“Желим да јавност схвати да се скривањем истине и медијским
манипулацијама проблем може само продубити, а не решити. Да ли је искривљена стварност о Косову помогла Србима или Албанцима?”пита се Бајић који је у име породице Мартиновић позвао на данашњу сахрану косовског мученика све правдољубиве и истинољубиве људе.
Сви који су учествовали у сакривању истине о страдању Ђорђа
Мартиновића, човека некада метафоре косовског страдања Срба, сви који су учествовали у медијској мистификацији његове трагедије, могу да одахну. Ђорђе је мртав.
Mеђу њима такође има преминулих, а да ли oнe кojи cу још жив
ноћу гризе савест што су то учинили, само они знају.”
Према тексту из дневног листа ”Глас јавности” писаних поводом Мартиновићеве смрти који је схарањен у селу Читлук-Крушевац. За собом оставио жену, тpи сина, ћерку и десеторо унучади…..

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. године. На жалост овај списак није коначан. Православље на Косову је свакодневно изложено страдањима.
Ако знате име порушене цркве које нема на списку молимо Вас да нас обавестите.

admin@kosovo-metohija.com

  • Средњевековни Манастир Свете Тројице изнад Мушутишта (Сува Река), 14. век, црква фрескописана; опљачкан, демолиран, спаљен и затим срушен до темеља експлозивом.
  • Средњевековни Манастир Светог Марка код Корише Призрен, из 1467. године, опљачкан, демолиран, спаљен и потпуно срушен експлозивом.
  • Средњевековни Манастир Св. Архандела Гаврила у селу Бинач (Бузовик) код Витине, из 14. века, са фрескама; најпре опљачкан и спаљен 22/23.6.1999. године и затим динамитом разорен до темеља, и то прво конаци а затим и црква, тако да су делови фресака били видни по рушевинама, а онда су пропали од невремена.
  • Манастир Успеније – Светог Угорша, Шареник – Горња Неродимља, 14, век, обновљен 1996; миниран и потпуно срушен.
  • Манастир Светог Архангела, Горње Неродимље, 14. век, са фрескама; обновљен у 17. веку; запаљен и миниран, гробље срушено, огромни бор цара Душана из 1336. године, посечен и спаљен.
  • Манастир Св. Врача Козме и Дамјана у Зочишту, из 14. века, фрескописан; опљачкан и демолиран, већина конака спаљена. Када је у лето 2002. године Еипископ и монаштво хтело да обнови Манастир, па су на празник Светих Врача служили Литургију на рушевинама, тада је већа група Шиптара у близини вриштала и камењем их гађала, холандско-дански КФОР ништа није предузимао, а кад су Владика и монаси отишли, Шиптари су минирали и остале делове порушеног Манастира.
  • Манастир Ваведења Богородице у Долцу код Клине, из 14. века, обновљен 1620. године, фрескописан; најпре спаљен и Св. Престо срушен, затим миниран и срушен цео до темеља, делови фресака видели се по зидовима и пропали су на киши.УНИШТЕНЕ ЦРКВЕ 
  • Средњевковна црква Успенија Богородице (фрескописана) из 1315. године у Мушутишту, спаљена и потом сушена до темеља.
  • Црква Св. Ђорђа у Руднику код Србије (14. век, обновио Патријарх Макарије 16. в., са фрескама, има стари вековни светосавски дуд као у Пећкој Патријаршији и врло старе камене крстове на гробљу, демолирана и паљена унутра, а затим експлозивом срушен камени свод крова и југоисточни део олтара (половином августа 1999. године).
  • Црква Св. Николе /Рајкова/ у Призрену, задужбина призренског властелина Рајка Киризлица, чији се син Богдан помиње у писаним призренским изворима 1361. и 1368. Црква је минирана са 20 мина од којих је 5 експлодирало и знатно оштетило цркву. У августу 1999. године црква је сасвим срушена од стране шиптарских терориста.
  • Црква Свете Пречисте (Ваведења Богородице) у селу Зочишту код Ораховца, 15. век, обновљена; оскрнављена и уништена од шиптарских екстремиста крајем лета 1999. године.
  • Црква Св. Ваведења у селу Ретимље код Велике Хоче (Ораховац) са фрескама, саграђена 1601-1602. године, оскрнављена и уништена потпуно крајем лета 1999. године.
  • Црква Св. Спаса у селу Оптеруша код Велике Хоче, 14. век, обновљена 1925; срушена до темеља.
  • Катедрала црква Свете Тројице у граду Ђаковици (подигнута 1998. године на темељима спомен-цркве из 1939. године, срушене 1950), демолирана, унутра паљена и уништен драгоцени мозаик над улазним вратима, и потом потпуно срушена експлозивом (ноћу 14/25. јула 1999. године).
  • Црква Св. Николе у селу Словиње код Липљана, основана у 16. веку, обновљена у 19. веку, експлозивом разрушена до темеља.
  • Црква Св. Апостола Петра и Павла у Сувој Реци, из 1938. године, демолирана и затим срушена до темеља експлозивом.
  • Црква Свете Тројице у селу Петрич код Пећи (из 1993. године), срушена динамитом до темеља, чак и бакар са кубета скинут и однет; столетни храст у порти цркве посечен.
  • Црква Св. Тројице у селу Велика Река код Вучитрна, из 1997, демолирана, спаљена и неуспело рушена.
  • Парохијска црква Св. Тројице у селу Грмову, код Витине (нова), најпре спаљена, а потом потпуно срушена експлозивом (25.7.1999).
  • Црква Св. Николе у Кијеву, код Клине, из 16. века (са фрескама), срушена до темеља, и на гробљу рушени крстови и споменици.
  • Црква Св. Јеванделиста Марка (на темељима старе цркве Ваведења) у Клини (Метохија), срушена експлозивом.
  • Црква Св. Петке у селу Добрчане између Гњилана и Косовске Каменице, спаљена, кров срушен унутра.
  • Црква Св. Василија Великог (1863), горња Србица код Призрена, спаљена и порушена.
  • Црква Св. Петке (новија), село Заскок код Урошевца минирана и срушена.
  • Црква Св. Николе (стара средњевековна, обновљена 1984), село Гатње, Урошевац, демолирана па срушена динамитом.
  • Црква Богородице (стара, обновљена 1925), горње Неродимље, демолирана и срушена.
  • Црква Покрова богородице (16. век, обновљена), у селу Кориша (Призрен), срушена до темеља, као и старо црквиште, и гробље уништено.
  • Црква Св. Јеремије у селу Гребник код Клине (из 1923. године) срушена до темеља и терен поравнат булдожером.
  • Црква Св. Петке изнад села Бинча код Витине, обновљена на врло старим темељима, 1973. Место је познато као поклоничко народно сабориште, 27. јула 1999. године црква је најпре паљена, оскрнављена а потом и минирана.
  • Црква Св. Спаса у Дворанима код Мушутишта, Сува Река, из 1465. године; потпуно срушена у лето 1999. године од Шиптара у присуству немачког КФОР-а.
  • Црква Св. Илије у Локвицама код Призрена, сазидана на старим темељима (13. век) 1866. године; оскрнављена и минирана у августу 1999. године.
  • Црква у Горњем Закуту десетак километара од Подујева, из 14. века, обновљена 1990. године; чувана од британских војника КФОР-а, који су се затим повукли те је црква око 8.11.1999. године минирана и срушена од стране Шиптара.
  • Црква Светог Николе (1340. године, обновљена 1592, са фрескама) – Ђураковац – Исток, стара црква на гробљу у Ђураковцу, потпуно срушена до темеља, и српско гробље около у великом броју порушени споменици.
  • Црква Св. Николе у селу Осојане код Истока обновљена на старим темељима 1934. године, крајем лета 1999. године, оскрнављена и срушена од стране Шиптара.
  • Црква Св. Илије у селу Жегра код Гњилана, из 1931. године, демолирана и затим сасвим спаљена (кров срушен), а такође су спаљене 2 црквене зграде, и на гробљу рушени крстови и споменици.
    36. Црква Св. Илије у Помазатину код Белаћевца, Косово Поље, из 1937. године (била срушена и 1941.), паљена и делимично срушена минирањем у лето 1999. године, па је чувао КФОР, а у недељу 16. јула 2.000. године ноћу минирањем срушена до темеља.
  • Црква Св. Архангела у Мушутишту, 19. век; крајем јуна 1999. године црква је спаљена и делимично срушена од шиптарских терориста након долсака немачких снага КФОР-а.
  • Црква Св. Николе, Доње Неродимље, стара, обновљена 1983. године, демолирана, паљена и минирана.
  • Црква Св. Стефана, Доње Неродимље, 14. век, обновљена 1996, на гробљу, демолирана, паљена и минирана.
  • Црква Св. Василија Острошког, Љубово – Исток, 1939. године; минирана 16. новембра 2002. године.ДЕМОЛИРАНЕ, ОПЉАЧКАНЕ И СПАЉЕНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ 
  • Средњевековни Манастир Девич Св. Јоаникија код Србице, са фескама, из 1434. године, демолиран и опљачкан. (Манастир је био паљен и рушен и 1941. године од Шиштара).
  • Црква Ваведења Богородице у Белом Пољу код Пећи, из 16. века, обновљена у 1868. години, демолирана и спаљена; гробље око ње рушено и засипано смећем.
  • Катедрална црква Светог Уроша у граду Урошевцу, подигнута 1929. године, демолирана и унутра паљена. (чува је амерички КФОР)
  • Црква Св. пророка Илије у граду Вучитрну, из 1834. године, опљачкана, демолирана и унутра делом паљена; почетком 2.000. године срушена је унутра у цркви галерија хора, и спаљена је једна од две црквене зграде у дворишту; неки гробови око цркве срушени.
  • Црква Св. Јована Крститеља – Самодрежа, код Вучитрна, 14. век, обновљена 1932. године; демолирана, спаљена и покушано рушење и копање у цркви и око темеља.
  • Црква Св. Параскеве у Дрснику код Пећи, 14. век, са фрескама из 1570. године; оскрнављена, демолирана и унутра паљена.
  • Црква Богородичина у селу Накло код Пећи, из 1985. године, демолирана и паљена.
  • Црква Св. Апостола, Петровце код Косовске Каменице, демолирана и спаљена.
  • Црква Св. Богородице – Света Петка у селу Подгорце код Витине, обновљена 1996. године; демолирана и спаљена; а 30. јуна 2000. године срушена до темеља минирањем од стране Шиптара.
  • Црква Св. Јована Крститеља у Пећкој Бањи код Пећи, из 1996, демолирана и унутра паљена.
  • Црква Сабора Срба Светитеља у Ђураковцу код Пећи, из 1997. године, демолирана, затим 16. новембра 2002. делимично минирана и поред присуства КФОР-а, који је затим на брзину покушао санацију насталих рупа и пукотина. Црквени дом код храма спаљен.
  • Црква С. Пророка Илије у Бистражину између Призрена и Ђаковице, 14. век, обновљена на старим темељима 1930. године и током Другог светског рата срушена од Шиштара, поново обновљена 1988. године; сада потпуно демолирана.
  • Црква Св. Димитрија у Сиги код Пећи, 14. век, обновљена 1937. на средњевековним темељима; демолирана и спаљена.
  • Црква Светих Врача, Новаке – Призрен, 14. век, обновљена 1991. године; демолирана и паљена, покушано минирање, гробови око храма порушени.
  • Црква Ваведења Богородице у Великом Крушеву код Клине, 14. век, обновљена 1980; проваљена и делимично спаљена.
  • Црква Св. Николе у Љубижди код Призрена, 16. век, обновљена 1867; опљачкана и демолирана; парохијски дом спаљен.
  • Црква Св. Пророка Илије у истом селу Љубижди код Призрена, 16. век, на гробљу, обновљена 1979; опљачкана, демолирана унутра паљена и минирана, гробље око ње рушено.
  • Катедрална црква Христа Спаса у Приштини, 1998. године, најпре покушано паљење, а 1.8.1999. године у 1 час подметнут експлозив на 4 места: 2 експлодирала, а 2 нису; поново нападана (ова црква је подигнута у Приштини уместо ранијих 12; на темељима 3 од њих су џамије).
  • Црква Св. Илије, Смач – Призрен, 1944; паљена, демолирана и минирана изнутра, али нису сви пакети динамита експлодирали.
  • Црква Св. Илије, у селу Некодим код Урошевца, стара, обновом 1975. године, проширена; демолирана и паљена.
  • Црква Св. Ап. Петра и Павла у Талиновцу код Урошевца. 20. век; демолирана и унутра сва спаљена; гробље око ње порушено.
  • Црква Свете Тројице у селу Бабљак – Урошевац, 1965. године; демолирана и у унутра паљена.
  • Црква Рођења Богородице, село Софтовиц – Урошевац, 1930. године; демолирана и спаљена.
  • Црква Св. Илије у Новом Качанику, 1929. године; спаљена унутра.
  • Црква Ваведења (Св. Кнез Лазар) у селу Кош код Истока, 1969. године; врата разваљена и унутра сва демолирана.
  • Црква Св. Тројице у селу Житињу, Клокот – Витина, стара, обновљена 1980; покушано паљење 19.7.1999. године кроз прозоре, који су оштећени; накнадно демолирана и оштећена.
  • Црква Св. Лазара Четвородневног (Св. Ђорда) у Белици код Рудника (Србица – Исток), 14. век; запаљена.
  • Црква Св. Тројице у Доњем Ратишу код Дечана, стара, обновљена 1935.; уништена од Шиптара 1941, обновљена 1992; на њу су Шиптари од 1996. до 1998. атаковали седам пута; сада оштећена и демолирана.
  • Црква Св. Ап. Луке у Витомирици поред Пећи, саграђена 1912; спаљена изнутра и оскрнављена од Шиптара у августу 1999. године.
  • Црква Св. Ап. Андреја Првозваног (Св. Илије) у Подујеву, подгинута на узвишењу изнад града 1929. године; за време Другог светског рата Шиптари су срушили кубе а цркву оскрнавили; црква је обновљена 1971. године; крајем јуна 1999. године поново оскрнављена и унутра спаљена.
  • Црква Св. Ап. Петра и Павла у Горњој Пакаштици код Подујева, позната као “Краљева црква” задужбина Краља Милутина (из 1282. године); на старим темељима подигнута нова 1925. године; средином јуна 1999. након доласка КФОР-а демолирана и оскрнављена, гробље око ње рушено.
  • Параклис-капела на српском гробљу у Косовској Митровици зидана 1939. године на старом црквишту; у време кад год је српско православно гробље скрнављено, оскрнављена је и ова капела, а то је било више пута.
  • Црква Св. Ап. Петра и Павла у Истоку, подигнута је 1929. године; добротом Патријарха Варнаве израђен је иконостас; почетком јула 1999. године спаљена је и оскрнављена од Шиптара.
  • Црква Св. Кнеза Лазара у Пискотама код Ђаковице, једнокуполни храм саграђен на српском гробљу 1991–1994. године; Шиптари су крајем августа 1999. године уништили крст на куполи и оскрнавили цркву и гробље около; затим је црква минирањем оштецена, а парохијски дом спаљен.
  • Црква Св. Николе у Поповљанима код Суве Реке, из 1626. године са дивним фрескама, око цркве је старо српско гробље; августа 1999. године опљачкана, демолирана, оскрнављена од Шиптара.
  • Црква Св. Николе у Штимљу, подигнута 1926. године на темељима старе, гробљанске цркве; половином јула 1999. оскрнављена и демолирана од Шиптара у близини британског КФОР-а.
  • Црква Св. Архангела Михаила у Штимљу, на брегу изнад града, подигнута 1920–1922. године, иконостас је радио познати сликар Урош Предиц; црква је темељно реновирана 1977. године; запаљена и оскрнављена, а фреске уништене августа 1999. године.
  • Црква Св. Спаса у Мецичевој махали, Муштиште – Призренски подгор, 11 км од Суве Реке, из 19. века; почетком јула 1999. године, црква је опљачкана, оскрнављена и запаљена.
  • Црква Св. Петке, Мушутиште – Сува Река, 19. век, обновљена 1973. године; крајем јуна 1999. године оскрнављена и запаљена од Шиптара.
  • Црква Св. Илије, у селу Церници код Гњилана, 15. век, обновљена 1933. године; дана 15. јануара 2000. године на око 70 м од јединица америчког КФОР-а, рано ујутру око 3,30 часа, Шиптари су подметнули експлозив, уништили унутрашњост цркве и оштетили зидове; од експлозије су и три суседне српске куће јако оштећене. (Канађани су потом помогли обнову цркве).
  • Црква Св. Николе у селу Бањској код Вучитрна, из 1346. године; претходно је оскрнављена и демолирана, а око Св. Саве (27. јануара) 2000. године минирана у близини КФОР-а Арапских емирата.
  • Црква Св. Николе (у народу Св. Петка) на гробљу у Млечанима код Клине (наспрам Кијева), 14–16. век; кров и део олтара Шиптари уништили крајем лета 1999. године.
  • Споменик и Меморијални комплекс Косовским јунацима дело арх. Александра Дерока, подигнут 1953. на месту где се на Видовдан 1389. године збила Косовска битка. Крајем августа 1999. године Споменик је оскрнављен и оштећен минирањем од Шиптарских зулумчара; затим су уништавали натпис “Ко је Србин и српскога рода…”, мада Споменик чувају војници КФОР-а.
  • Црква Св. Николе у Мушникову, Средачка жупа код Призрена, из 16. века; минирана од Шиптара 4. септембра 2000. године.
  • Црква Св. Николе у Горњем Ливочу код Гњилана, из 20. века; минирана потпуно од Шиптара 8. фебруара 2001. године.
  • Црква Св. Николе – Св. Петке, Грнчар, Витина, 14. век; обновљена 1976. године.
  • Испосница манастира Високи Дечани, 14. век.
  • Црква Пресвете Богородице, крај манастира Високи Дечани, 14. век.
  • Црква Св. Киријакије (Недеље), Брњаца, Ораховац, 1852. године.
  • Црква Св. Јована (Св. Николе), Леоцина, Србица, 14. век.
  • Испосница Уљарица, Клина, 14./обноваљена у 16. веку.
  • Црква Св. Недеље, Живињане, призрен, 16./обновљена у 19. веку.
  • Црква Св. Николе, Оптеруша, Ораховац, 14. век (обновљена 1934. године).
  • Црква Св. Петке, Пећ из 14. века, обновљена 1912. године.
  • Црква Св. Козме и Дамјана, Поткаљаја, Призрен, из 14. века, обновљена у 19. веку.
  • Руговска испосница код Пећи, 13–14. век.
  • Испосница Св. Николе код Призрена, 14. век.
  • Црква Св. Архангела Михаила, Ракитница, Подујево, 14. век.
  • Црква Св. Николе, Средска, Призрен, 15. век, обновљена 1875. године.
  • Црква Св. Ђорда, Рецани, Сува Река, 14. век.
  • Црква Св. Николе, Сићево, Клина, 15. век.
  • Црква Св. Апостола Петра и Павла (ман. Петровица), Добра Вода код Клине, 13–16. век.
  • Споменик благодарности српским патриотама у Призрену, 1930. год.
  • Црква Св. Николе у Чабицима, Клина, 16. век.
  • Црква Св. Козме и Дамјана, Подграђе, Клина, 16. век.
  • Црква непознатог Светог, Пустеник, Качаник, 10–11. век.
  • Црква Св. Тројице, Српски Бабуш, Урошевац, 20. век.
  • Црква Св. Димитрија, Сушица, Грачаница, 18. век, обновљена у 20. веку.
  • Црква Св. Јована Претече (Митрополија), Пећ, 1982. год.
  • Црква Св. Николе у Приштини, из средњег века, обновљена 1830. године, са иконостасом у дуборезу с почетка 19. века; више пута нападана и каменована; задњих дана и недеља: 10. маја, 26. јуна и 3. и 4. јула 2003. године; парохијски дом крај цркве такоде каменован, а црквена кућа испод цркве спаљена. Додајмо да су код свих ових цркава и манастира опљачкане или спаљене манастирске и парохијске зграде, као и да до сада ниједан случај рушења цркава и манастира није расветљен, нити и један кривац ухваћен. Напротив, напади се настављају и број страдалих светиња се повећава.УНИШТЕНИ ИЛИ ОШТЕЋЕНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ У ТОКУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА 2004. ГОДИНЕПРИЗРЕН Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања.
  • Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.
  • Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.
  • Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
  • Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).
  • Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. – Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). – Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.ОРАХОВАЦ 
  • Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом.ЂАКОВИЦА 
  • Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. – Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).
  • Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.
  • Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива.СРБИЦА 
  • Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.).ПЕЋ 
  • Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.
  • Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом.УРОШЕВАЦ 
  • Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.
  • Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).
  • Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).
  • Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима).КОСОВСКА КАМЕНИЦА 
  • Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано.ШТИМЉЕ 
  • Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године.ПРИШТИНА 
  • Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц).КОСОВО ПОЉЕ 
  • Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.
  • Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана.ВУЧИТРН 
  • Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама.ОБИЛИЋ 
  • Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.
  • Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти.ПОДУЈЕВО 
  • Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s