29.08.2015 08:00-23:55 Znamo da naši bezobrazni materijalisti „Srpski predstavnici Vlade Srbije“ nemaju granicu svoje alavosti i prihvatanju neprihvatljivog zbog materijalne koristi! A „naši prijatelji iz EU“ baš nas ponižavaju i vređaju ako nam okupiranu teritoriju Kosova i Metohije priznaju kao državu! IDE MEČKA …


Seljimi: Srbija više ne bojkotuje kosovsku zastavu; EU: Kosovo je 6. balkanska zemlja

29.08. 2015, 3:17 |Izvor: KoSSev|

Foto: kosovsko ministarstvo spoljnih poslova (samit lidera ZB u Beču)

Srbija više ne bojkotuje kosovsku zastavu, napisao je na svom Tviter nalogu zamenik kosovskog ministra spoljnih poslova Petrit Seljimi, uz objavljivanje fotografije sale u kojoj se ove nedelje u Beču održavao samit o Zapadnom Balkanu, na kojoj je istaknuto šest zastava kao simbola šest balkanskih „zemalja“: Srbija, Crna Gora, BiH, Makedonija, Albanija, ali i Kosovo. Korak dalje otišla je prethodno i Evropska unija koja je Kosovo takođe nazvala „zemljom“, priznajući je kao 6. državu na Balkanu.

saopštenju za medije Evropske komisije, pod nazivom „Podrška Evropske Unije za Zapadni Balkan na samitu u Beču 2015“ koji se može pročitati na sajtu Evropske unije, objavljenom dan pred održavanje susreta lidera Zapadnog Balkana, ali i prijateljske fudbalske utakmice u kojoj su simbolično u jednom timu igrali predstavnici sa Balkana, navodi se da će se ovim samitom izgraditi napredak od kada je prošle godine u isto vreme održan isti samit u Berlinu, i da će se na njemu „razvijati dalja saradnja između 6 balkanskih zemalja“.

Uprkos Seljimijevom tvitu, Kosovo je ipak pod svojom zastavom učestvovalo i na prošlogodišnjem berlinskom samitu, kada su Srbiju i tada predstavljali njeni najviši predstavnici.

Isticanje zastave „Republike Kosovo“ nije, međutim, u skladu sa instrukcijom Vlade Republike Srbije o učešću i postupanju srpskih državnih organa na regionalnim skupovima na kojima učestvuje i Kosovo. 

Vlada Srbije je na sednici 02.09.2012. godine, usvojila ovu instrukciju, kojom je trebalo da se zvaničnicima Srbije omogući da učestvuju na forumima sa Kosovom pod uslovima koji su predviđeni Briselskim sporazumom o regionalnom predstavljanju. Vlada Srbije je tada detaljno navela šta ova instrukcija sadrži i objasnila da je ona doneta sa ciljem otklanjanja dotadašnje štete nastale odsustvovanjem predstavnika državnih organa sa regionalnih skupova.

Instrukcija podrazumeva da pored table na kojoj je ispisano „Kosovo*“ (Kosovo sa zvezdicom), u svim pratećim dokumentima, tekst fusnote mora biti naveden najmanje pri prvom pominjanju u svakom pojedinačnom dokumentu, a u fusnoti da se navede – „ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti.“

Uprkos briselskom dogovoru koji je postignut 24. februara 2012, u okviru sporazuma o regionalnom predstavljanju – da se uz „Kosovo“, u svim pratećim dokumentima na međunarodnim skupovima dodaje i fusnota („Ovaj naziv ne prejudicira stav o statusu i u skladu je sa rezolucijom SB UN 1244, kao i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti“), ona je od prvog dana mrtvo slovo na papiru, a Srbija je bila pod pritiskom da ovo pravilo ignoriše i ukloni.

Predstavnici državnih organa Srbije su, takođe, obavezani da kod domaćina skupova i predstavnika Evropske unije insistiraju na doslednoj primeni predstavljanja Kosova – bez isticanja kosovske zastave i drugih obeležja, uz zahtevanje prisustva predstavnika UNMIK-a.

Ova instrukcija, takođe, predviđa i situacije u kojima su srpski zvaničnici, u slučaju – ako i kada se kosovski zvaničnici ne predstave u skladu sa instrukcijom, obavezni da reaguju i to tako što bi predstavnici državnih organa Srbije napustili skup, uz pisani protest organizatoru.

Tadašnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin rekao je posle usvajanja instrukcije da je ona pokazala da je „ovo ozbiljna vlada i Srbija država koja poštuje svoje potpise“.

KoSSev je u međuvremenu uputio pitanja predstavnicima za medije i portparolima Evropske komisije u vezi sa promenom pozicije ove organizacije u odnosu na dosadašanji stav o neutralnosti kada je u pitanju status Kosova, odnosno koji kriterijum ili pravna osnova je korišćen pri Evropskoj komisiji kako bi se navelo da Zapadni Balkan ima šest zemalja, te kako komentarišu oprečnu kvalifikaciju sadržanu upravo u briselskom sporazumu o regionalnom predstavljanju.

Zapadni Balkan na rutama krvi, znoja i suza

Bilans upravo završene bečke Konferencije o Zapadnom Balkanu osciluje između mršavog i značajnog, u zavisnosti od teme, ciljeva i obećanja. Preko dramatike izbegličke krize, EU je u potpunosti shvatila da je Balkan deo Evrope, istočnoevropske zemlje su postale predmet neuvijenih moralnih osuda, relativno malo novca je promenilo ruke, a Srbija se profilisala kao novi simbolički lider regiona na Unijinom pragu.

Svi mediji nemačkog govornog područja su jedinstveni u proceni da je Konferencija o Zapadnom Balkanu (Srbija, Kosovo, Albanija, Crna Gora, Bosna, Makedonija) protekla u senci tragedije od pre dva dana, kada je na auto-putu između Beča i mađarske granice pronađen napušten kamion sa desetinama ugušenih izbeglica.

Samit u Beču

Samit u Beču

„Tema Zapadnog Balkana gurnuta u drugi plan“, komentariše NZZ; „Tragedija se nadvila nad zapadnobalkanskom konferencijom“ kaže Špigl; „Susret pod senkom užasa“, piše FAZ; „Retko kad se dogodilo da jedan međunarodni politički sastanak bude do te mere u moći dnevnih aktuelnosti“, zaključuje minhenski SDZ.

Ali, evropske javnosti, politika i mediji reaguju pod šokom, to jest, ako ljude iz medija još uopšte nešto može da šokira – pa shodno tome propuštaju da uoče strukturnu vezu između tragedije na šleperskim rutama i besperspektivnosti kojoj su, sa izuzetkom članica EU – Hrvatske i Slovenije, i pored svih uveravanja u suprotno, prepuštene zapadnobalkanske zemlje.

Nikad se u svojoj novijoj istoriji, ni posle Drugog svetskog rata, Evropa nije sretala sa takvim razmerama izbegličke krize, izjavio je domaćin skupa, austrijski kancelar Fajman.

Vredi pravilo velikih brojeva. Čak i ispred pozadine ratova i masovnih proterivanja kojima i inače obiluje prošlost Starog kontinenta, događaji ovog leta kvalifikuju se za jedinstveno loš razvoj, u medijima već opisivan novim atributima kao „eksplozija“, „nehumano preseljenje naroda“ ili „peti jahač apokalipse“.

Zato ne čudi što je najčešće komentarisana izjava u pres-centru bečkog skupa bila ona srpskog ministra diplomatije Ivice Dačića da EU traži od Srbije efikasan akcioni plan „tamo gde ga ni ona sama nema“.

Od dnevnog reda do vanrednog stanja

Kad je opstanak evra bio u pitanju, evropski lideri su zasedali dan i noć, na redovnim i vanrednim sastancima bez kraja i konca, nad Unijom je visila pretnja sudnjeg dana, a sada, kad su ulozi zapravo mnogo veći, čeka se oktobar ne bi li se na tematskoj konferenciji eventualno našlo rešenje za kvote, za koje se već sad zna da ih neke države članice neće prihvatiti.

Migranti prelaze put od Makedonije do Srbije

Migranti prelaze put od Makedonije do Srbije

Zbog čega onda EU i dalje odbija da shvati dramatičnost trenutka, pitao je na pres-konferenciji ORF-ov urednik spoljne politike Andreas Pfajfer nemačku kancelarku Merkel?

Reći, međutim, da se Evropska unija do te mere slama pred problemom da je spremna da dopusti socijalni i ekonomski kolaps u zemljama kroz čije teritorije prolazi zapadnobalkanska ruta, ne odgovara punoj istini. Ne slamaju se svi.

Postoji velika razlika između Nemačke, Austrije i Švedske, kao zemalja koje su praktično preplavljene izbeglicama i azilantima, i zemalja kao Velika Britanija, Danska, Irska ili Istočnoevropljana u grupi, čija se planirana i najavljena kvota kreće oko nule.

Angela Merkel u Beču nije krila da ponašanje zemalja istočne Evrope doživljava u kategorijama amoralnog.

Mediji su još konkretniji. „Istočnoevropski partneri odbijaju da preuzmu obaveze u prihvatu izbeglica, a upravo su oni bili ti koji su dobili masovnu pomoć od Unije. Sad je na njima da budu solidarni, ali umesto toga oni reaguju sa šovinizmom. Mađari poručuju: ako ne zatvorimo granice, imaćete u Budimpešti još desniju vladu od ove.

Poljaci kažu: ne možemo da uzmemo nikoga iz Sirije jer se čuvamo za Ukrajinu, imamo informacije da se ove zime odande sprema dolazak nekoliko stotina hiljada izbeglica kod nas. Čak i društva sa raširenom ksenofobijom moraju znati da nema načina da se efikasno zatvore prema svetu“, komentariše Špigl.

Frankfurtski FAZ se zgražava nad činjenicom da je američki predsednik Obama pohvalio Nemačku za njen predani humanistički angažman u brizi o izbeglicama iz Sirije, „kad je evidentno da, bez predanog angažmana američke spoljne politike, ljudi ne bi ni bežali iz Sirije“.

Što su granice čuvanije, to šleperi više zarađuju, piše minhenski SDZ. Zbog toga, ovaj list predlaže radikalno rešenje – potpuno otvoriti granice, primiti sve.

Oštrica moralnog relativizma

Ali, da li su zemlje Zapadnog Balkana – Srbija i Makedonija preko kojih se beži, Albanija i Kosovo iz kojih se beži, ili socijalno nestabilne Bosna i Crna Gora – došle u Beč da bi slušale kako se zemlje Unije međusobno optužuju?

Deca migranti u centru Beograda

Deca migranti u centru Beograda

Za ljubav tačnosti, izbeglice ne dolaze u Makedoniju i Srbiju iz Sirije, već se prelivaju iz jedne članice EU – Grčke. Po toj logici ispada da u te siromašne balkanske zemlje Unija uvozi svoje probleme, koje je, opet, u nju uvela američka reakcija na politički talas „Arapskog proleća“. Balkan je tu ventil na sudu pod pritiskom, od one vrste koja sama po sebi ne rešava ništa, osim što kupuje vreme do eksplozije.

Vremenska podudarnost tragedije na auto-putu A4 između Beča i Nikolsdorfa i zapadnobalkanske konferencije ima i jednu ciničnu dimenziju – tek je sada Unija do kraja shvatila značenje izjava da je Balkan Evropa. Političke proklamacije u tom smislu ne nedostaju, kao mleko kipe iz svakog međunarodnog skupa, ali je tek sada fraza o Balkanu kao vrednosno neodvojivom delu Starog kontinenta ogoljena u konkretnosti svakodnevice.

Zbog toga tragedija o kojoj je ovde reč radi u korist bržeg otvaranja Unije za nove članove. Jedan kolega na skupu je tu činjenicu nazvao „dobronamernim cinizmom“.

Prema tom tumačenju, događaj koji je zasenio skup u Beču, istovremeno je fokusirao pogled Unije na sudbinu zemalja Zapadnog Balkana, poboljšao im pregovaračke pozicije. U uslovima seobe naroda Unija ne može drugačije nego da obavi „reframing“ svojih teritorija, principu kompaktnosti da prednost nad principom belih fleka.

Koliko god Uniju mučila griža savesti što su zemlje Zapadnog Balkana ostavljene na ledini da svom snagom osete protivrečnosti i nedorečenosti evropske izbegličke politike, ona neće otvoriti perspektivu članstva svima.

Čak i u šoku, Unija nastavlja da trguje. Odgovor Angele Merkel na novinarsko pitanje da li će sada, posle najnovijeg briselskog dogovora između Beograda i Prištine, Srbija konačno dobiti datum za otvaranje pregovora o prvim poglavljima, ispao je dosta grub.

Srbija se, kako je rekla, „značajno približila“ tom trenutku, što opet ne deluje dovoljno obavezujuće, pogotovu kad se zna da je prvi termin koji se prošetao kroz evropske medije bio novembar prošle godine.

Neće biti novih uslova, rekla je Merkelova. Ali, koji su stari?

Da razlozi odugovlačenja nemaju uvek direktne veze sa tempom kojim Beograd rešava domaće zadatke koje je pred njega stavio Brisel, još više Berlin, dobro pokazuje komentar u austrijskom listu Prese, u kome se autor poziva na izvesno visokorangirano „duboko grlo“ u ministarstvu spoljnih poslova Austrije.

Stav diplomatskog insajdera glasi: „Zemlje Zapadnog Balkana moramo držati blizu sebe, ali na distanci.“ Ne skroz napolju, ali ne ni unutra. Zašto? Stvar je jednostavna: „Sa svakim novim članom, slabi uticaj starih, zapadnih članica.“

Nije sporno da su „stare članice EU“ (istorijsko jezgro: Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg) posle horor proširenja sa Rumunijom i Bugarskom, posle grčkog kockanja sa zajedničkom evropskom valutom, posle mađarskog solo prodora u budućnost, posle istočnoevropske „neprincipijelne koalicije“ sa NATO-om, izgubile entuzijazam za politiku više-šire-dalje.

Koliko god taktika „blizu, ali na distanci“ ovog trenutka izgledala uspešna u zaigravanju balkanskog regiona, Unija će se ubrzo suočiti sa dometima takve politike „zlonamernog cinizma“ i biti prisiljena da otvori vrata za barem jednog novog člana. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog verodostojnosti.

Uslovi za prijem tog jednog člana formiraće se isključivo prema koristi Unije. Onaj ko ulazi imaće ulogu sidra, političkog uzemljenja čitavog regiona. Traži se zemlja u kojoj se presecaju društvene silnice čitavog regiona, zemlja čiji ulazak u Uniju „nosi vodu“, simbolički privodi unutra i čitavu interesnu mrežu tog dela sveta.

Srbija je za sada jedina zemlja koja ispunjava uslove tako formulisanog foto-robota za 29. članicu Evropske unije.

ЈОВО БАКИЋ

Зашто Србија ћути о Сирији

Званична Србија попут ноја забија главу у песак, али цивилизованим протестом грађани би показали себи али и другимада имје преостало и нешто националног достојанства

Сирији недостаје једно б и има једно и вишка да би се звала Србијом, али ће јој судбина бити иста као и потоњој пре 14 година. Тући ће је храбри амерички и француски војници, правдајући то у најмању руку сумњивим доказима о извршеним злочинима, из недоступних даљина и недокучивих висина, док ће противваздушна одбрана залудно шарати небо из неефикасних руских оруђа.

Србија жели у ЕУ и њена спољна политика нема разумевања за Сирију. Разумљиво је то, иако с етичке тачке гледишта не може бити оправдано, за једну малу, немоћну и на просјачки штап доведену земљу. Но, ако је званична Србија попут ноја забила главу у песак, док чувени миротворац Барак Хусеин Обама Син Ладен намерава да оправда на лепе очи добијену Нобелову награду за мир која је, узгред, још раније изгубила смисао, није јасно зашто ћути јавност у Србији.

Разуме се, у овом тексту се не заговарају рушилачке демонстрације, али потребно је јасно, што масовније и гласније протестовати против осведочене бахате силе најмоћније државе на свету праћене некадашњом колонијалном цивилизаторком и српском пријатељицом која се већ деценијама брука кад год јој се укаже прилика. Цивилизованим протестом би грађани Републике Србије показали на првом месту себи, а затим и другима, да имају људскости и да им је преостало и нешто националног достојанства. Побеђени су у рату против НАТО-а – а шта се друго и могло очекивати – али није им побеђен смисао за правду и човечност. Они врло добро знају да бомбе не доносе, нити могу донети, мир и правду, да је „хуманитарна интервенција“ изум циничног и нечовечног ума „корисних идиота“, да се њоме помажу криминални елементи у служби велике силе, да се током ње и иза ње појачавају масовни прогони и стравични покољи недужног становништва.

Треба протестовати без обзира на верске и националне разлике, јер сви су били у истој кожи 1999. Нажалост, може се прочитати да има грађана Србије муслиманске вероисповести који су отишли у Сирију да се туку у исламистичким редовима противника Башара ел Асада. Штавише, има и погинулих. Тужно да тужније бити не може, јер сведочи о моћи наопаке идеологије да повуче младе људе у бесмислену смрт. Уместо да се ти младићи удруже са комшијама сопствене и суседне вероисповести, као и са атеистима (ако их има), у борби за изградњу функционалног водовода у Новом Пазару, они иду у Сирију са жељом да постану шехиди.

Свакако, председник Асад није примерна фигура; ауторитаран је, не трпи опозицију (ипак, у поређењу са шеицима Саудијске Арабије он је шампион просвећености), а својом ароганцијом, тврдоглаво се супротстављајући вољи САД, довео је грађане Сирије у опасну ситуацију. То је, такође, сличност са некадашњом Србијом Слободана Милошевића. Па ипак, ауторитарне вође малих или немоћних држава, по правилу (има изузетака као што је био вођ Црвених Кмера Пол Пот), нису тако велики злочинци као вође великих светских сила; наравно, не зато што су бољи или човечнији, већ стога што им недостаје одговарајућа моћ.

У складу с реченим, мала је и слаба Србија да би ишта променила. Не треба о томе гајити ни најмању илузију. Но, њени грађани могу себе уверити да су још увек живи, да осећају патњу других људи, макар ови били и далеко. Не тако давно, они су показали на примеру трагедије у јапанској нуклеарки „Фукушими” да у њима постоји саосећање за пријатеље у далекој земљи који су им несебично помагали у најтежим данима, па су им узвратили колико год су могли. Данас грађани Србије треба да саосећају са људима који им нису помагали у тешким тренуцима, али који се сада налазе у истој ситуацији у којој су се они налазили пре деценију и по. Треба мислити на људе под бомбама, на мртве и рањене, на уништена материјална и културна добра једне од најстаријих цивилизација (што није без преседана, јер САД су већ тукле Ирак).

За разлику од папе Војтиле, који је подржавао империјализам САД и ЕУ, папа Фрањо понаша се мирољубивије. Он саосећа са народом Сирије и моли се за мир. Треба се надати да ће цркве широм света поступати слично, па и Српска православна црква. Разуме се, сила бога не моли, али ако грађани, невладине организације (нажалост многе плаћа влада САД, па се тешко буне против финансијера), цркве широм света покажу да их се судбина удаљених људи тиче и да не пристају на самовољу великих сила, на њихово бескрупулозно кршење међународноправних и моралних норми, онда није све изгубљено. Општа грађанска мобилизација у читавом свету против најављене агресије САД и Француске на Сирију могла би пробудити и наду у један праведнији глобални свет – циљ далек, али борбе вредан.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић
објављено: 10.09.2013.

Kurti: Sa Zajednicom na vratima neizbežan novi rat, biće krvoprolića

29.08. 2015, 1:52| Izvor: KoSSev|

Foto: Koha/KTV

„Sa Zajednicom na vratima i borba je na vratima. Uskoro je neizbežan novi rat. Biće krvoprolića,“ lider pokreta „Samoopredeljenje“ Aljbin Kurti rekao je sinoć na prištinskoj televiziji KTV, govoreći o sporazumu o formiranju Zajednice srpskih opština i kritikujući kosovsku vladu zbog potpisivanja ovog sporazuma. Iako su protiv formiranja ZSO do sada listom bili i kosovska vlada i opozicija, Samoopredeljenje je u javnosti najistaknutije u proteklim danima i mesecima protestovalo protiv „Zajednice“, kako ZSO u pežorativnom značenju u albanskom jeziku nazivaju aktivisti ovog pokreta. Samoopredeljenje je i ranije najavljivalo novu radikalizaciju protesta.

„Stvaranje Zajednice donosi nove tenzije. Uskoro je neizbežan novi rat. Biće krvoprolića. Pošto našu generaciju čine deca iz devedesetih, koja su u ratu postala vojnici OVK, i naša deca biće sutra vojnici,“ rekao je Kurti u emisiji „Interaktiv“ na KTV.

„Sa Zajednicom na vratima i borba je na vratima,“ kaže Kurti koji veruje da se ZSO „ne može ukloniti“ bez prolivanja krvi.

On je objasnio i da Samoopredeljenje „nema problem sa kosovskim Srbima, već sa Srbijom, koja je još uvek neprijatelj Kosova i protiv kojeg se mora boriti.“

Kurti je posebno bio kritičan prema kosovskom premijeru Isi Mustafi, za kojeg kaže da je Kosovo uveo u „crno doba, crnje i od onog u vremenu Rahmana Morine“ i da treba da da ostavku, a ako to ne učini, onda narod treba da ga ukloni.

Isa Mustafa je prethodno Kurtija nazvao „magarcem“, ne pominjući njegovo ime i odgovarajući na prozivku koju je Kurti uputio da je ZSO „zajednica braće Tačija i sinova Ise“. Kurti je u Interaktivu odgovorio da je Mustafa počeo „da priča sa životinjama“, da on „nije ozbiljan čovek“ i da koristi „prljav rečnik“, te da kao takav treba da „ide u Zajednicu“, jer Kosovo nije „otpadak od države“.

Pristalice Samoopredeljenja su više puta od početka godine protestovale protiv kosovske vlade i formiranja ZSO, uključujući i nasilne demonstracije, ali izvodile i „performanse“. Poslednji je održan prekjuče ispred sedišta kosovske vlade u Prištini, kao i protest ispred zgrade opštine u Južnoj Mitrovici.

Tanasković: Rušenje manastira na KiM je ratni zločin

U jeku inicijative Prištine da se Kosovo primi u Unesko, ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković rekao je za RTS da je jasno da je ono što se događalo od 1999. godine sa srpskim manastirima – ratni zločin. Tanasković smatra da treba da se izborimo da odnos prema tome bude kao prema zločinu Islamske države u Palmiri.

Zahtev Kosova da bude član Uneska, ukoliko dođe na dnevni red, Izvršni savet tog tela razmatrao bi u oktobru, a Generalna konferencija će na predlog Saveta odlučiti o tom pitanju u novembru. U iščekivanju epiloga, ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković za RTS govori da li je Sekretarijat te organizacije dobio pismo Hašima Tačija sa zahtevom, kakva je procedura i ko je uspešniji u diplomatskoj borbi – Beograd ili Priština. Kada je reč o zahtevu da Kosovo postane član Uneska, Beograd za sada veruje u podršku Rusije, Kine, Indonezije, Indije…

Intervju Darka Tanaskovića za RTS

Pismo i dalje nije stiglo kuda bi podnosioci želeli da stigne, a to je Izvršni savet Uneska. Mislim da se sada vode diskusija i u UN u Njujorku i u Parizu kako se odnositi prema novoj situaciji. Siguran sam da s obzirom na prepreke u pravnom i proceduralnom smislu, generalni direktor teško to može da pošalje Izvršnom savetu, tako da će biti velikog pritiska na generalnog direktora Uneska da to pismo prosledi.

Da bi predlog došao na sednicu Izvršnog saveta, potrebna je prosta većina od 58 članica. Od toga su 33 države priznale Kosovo. Ovo numerički daje šansu Prištini, ali da li i realnu?

Moramo biti realistični, ako bude usvojen zahtev Kosova kao tačka dnevnog reda i bude razmatran, ima znatnih izgleda da prođe na sednici Izvršnog saveta, ali uz veliku debatu, podelu, postoji mogućnost da se pronađe rešenje koje ne bi bilo u skladu sa interesima Prištine.

Izvršni savet je to telo koje preporučuje tačku dnevnog reda za generalnu konferenciju u novembru i znam da podnosioci saveta znaju da je Izvršni savet manji problem od Generalne konferencije, gde bi bilo ozbiljnog sučeljavanja.

Prištinski zvaničnici poručuju da 15 najuticajnijih zemalja lobira za njih, da su imali 130 sastanaka sa delegacijom Uneska tokom prošle godine. S druge strane, ministar Dačić iz Južne Amerike poručuje da veruje da diplomatsku bitku možemo da dobijemo. Gde možemo i treba da tražimo podršku?

Tvrdnja da 15 uticajnih zemalja intenzivno lobira za ovaj zahtev nije tačna, lobira pet, šest ili sedam, ne više, neke druge po inerciji slede zamajac u međunarodnim odnosima u vezi sa Kosovom, a ono što bi moglo da nas hrabri jeste da u međunarodnoj zajednici ne postoji veliko raspoloženje da se ovo učini i da ima desetak zemalja koje će se suprotstaviti.

Za ono što su ekstremisti Islamske države uradili u sirijskom gradu Palmiri, direktorka Uneska kaže da je „ratni zločin“. Od 1999. godine 236 manastira, crkava, kulturno-istorijskih spomenika na KiM bili su mete napada. Imajući u vidu ovaj stav i ove činjenice, šta mi možemo da očekujemo od te organizacije?

Jasno je da je ono što se dogodilo na KiM ratni zločin, ali mi sada treba da se izborimo da odnos prema tome bude kao prema zločinu Islamske države.

Kakve mogu da budu posledice eventualnog učlanjenja Kosova u Unesko? Da li bi i koliko bila zaštićena naša baština?

Za sam Unesko bio bi problem, pojavili bi se brojni entiteti koji bi zakucali na vrata i toga se države članice plaše. Bilo bi naše kulturno nasleđe u nepovoljnijem položaju i trebalo bi se za njega boriti na nov način i pod novim uslovima.

Raseljeni Srbi na liturgiji u Đakovici

28.08. 2015, 16:15|Izvor: KoSSev|

Foto: Kosovsko ministarstvo za zajednice i povratak

Oko dvesta Srba raseljenih iz Đakovice prisustvovalo je danas, povodom obeležavanja praznika Velike Gospojine, svetoj arhijerejskoj liturgiji u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice koja se nalazi u centru Đakovice. Liturgiji je prisutvovao i ministar za zajednice i povratak u kosovskoj vladi, Dalibor Jevtić. Danas su istovremeno i raseljeni iz Mušutišta u ovom mestu obeležili 700 godina crkve Bogorodice Odigitrije.  

Raseljene Đakovčane koji su krenuli put crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici, ispred manastira Visoki Dečani sačekao je ministar Dalibor Jevtić koji je zajedno sa njima u autobusu putovao do centra Đakovice.

On je nakon liturgije rekao da se „intenzivno“ radilo na tome kako bi se stvorili „minimalni uslovi“ da Đakovčani i svi oni koji su želeli – dođu danas i na miran način obeleže slavu u Đakovici.

„I danas sa ovog mesta želimo da pošaljemo poruku mira i pomirenja, poruku koja kaže da niko nikome i nikad više ne treba da bude smetnja, da je zajednički život moguć, i da je u sklopu toga potrebno samo malo tolerancije i razumevanja kako bi i Đakovčani, ali i svi drugi raseljeni koji trenutno nisu u svojim domovima, bili u mogućnosti da se u što skorije vreme vrate svojim kućama i kako bi živeli život dostojan čoveka,“ poručio je Jevtić.

Predstavnici raseljenih Đakovčana su se zahvalili ministru Jevtiću, ministarstvu za zajednice i povratak i svima onima koji su omogućili da raseljeni budu danas u crkvi, naglasivši da je današnji praznik, praznik pomirenja, praznik oproštaja i novog početka.

Inače, ni današnja poseta raseljenih Srba iz Đakovice nije prošla bez incidenata. Grupa nezadovoljnih Albanaca probila je policijski kordon, bacajući petarde i gađajući policiju crvenom farbom. Oni su uzvikivali „Srbija ne može da prođe“ i istakli transparent „Nema pomirenja bez pravde“ kao odgovor na raniju izjavu direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića da je „došao trenutak pomirenja Srba i Albanaca“.

Podsetimo, početkom godine za Božić raseljeni iz Đakovice su, takođe, došli u grad, ali su zbog protesta Albanaca i napada kamenicama, na autobus odustali od posete crkvi.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s